UPOZORENJE!

Jedno telo a dve duše…

Ne malo sam se iznenadio kada sam saznao da u mom telu ima nas dvojica. Doduše imam ja poprilično telo ali nije predviđeno za dvojicu… Ovo je ipak jednoosobno telo, a nas dvojica… Pitate se kako je to moguće? E, pa, moguće je. Ne znam ni ja kako, ali je moguće! Ipak ću probati da pokušam da probam da vam razjasnim ono što ni meni nije jasno… 

Več duže vreme, nekih 50-tak godina, se ne osećam baš najbolje. I kad sam sam tamo gde svi idu sami osećam da nisam sam…

I to još od malih nogu. Uvrnuto…            

Mada su mi mnogi često govorili „ti baš nisi sam“ ja nisam obraćao pažnju na to, sve dok nije nastala gužva.               

Ne morate da verujete ali u meni se javio duh mog dalekog pretka, za koga nisam ni znao da postoji dok se nije javio, Arkadija.

Gužva je nastala kada je taj Arkadije odlučio da piše! Dok je čučao u meni i dok je samo sa mnom razgovarao bilo je sve u redu. Međutim, taj skriboman mi ne da mira. Samo bi nešto pisao. Što nije pisao dok je bio van mene? Imao je toliko godina na raspolaganju…

Ovi  zapisi su nastali kao nasledstvo nađeno negde  zabačeno tamo daleko između velikog i malog mozga…

To je nasleđe mog dalekog pretka Arkadija koji ili nije znao da piše ili je sve ovo već zapisao samo ne mogu nigde da nađem... Ili nešto treće, četvrto… 

Stalno se pitam zašto nije ranije pisao i objavljivao, pre nego što se kod mene uvalio, pa nek’ sam vidi kako je to… U svakom slučaju meni je u amanet ostavljeno da ispisujem njegove misli koje on svakodnevno odašilje. 

Znači, ovo nisam ja, nego je ovo moj daleki predak Arkadije, Arkadije Jovanović. Ja samo zapisujem… 

Ovo vam je kao doktor Džekil i mister Hajd ali srpska verzija – profesor doktor Arkadije i mister Arkadije mlađi… Dok ja spavam on smišlja pa kad on zaspi ja zapisujem… Možda bi bilo bolje da obojica spavamo…

Arkadije i ja smo puno toga napisali ali đavo ne miruje, sada smo počeli i da objavljujemo te zapise…

Iskreno da kažem, sada jedva čekam da kroz svoje zapise, a predakove misli, upoznam tog mog dalekog pretka profesora Arkadija.

Dotični moj predak je svoje misli držao tako dugo sakrivene negde između malog i velikog mozga njegovih potomaka, a mojih predaka… Misli su se prenosile sa kolena na koleno, između mozgova do između mozgova, do mene, to jest, mister Arkadija mlađeg.  Misli nisu znale ni gde će, ni kuda će – već baš kod mene od tolike rodbine.   Bar nas naučnika ima a samo sam ja srećan dobitnik… I gde su se smestile? Baš između malog i velikog mozga. U malom mozgu im tesno a u velikom se izgube… Možda je bilo bolje da su i ostale tu negde između umesto što sleću na hartiju… 

Ja kao prenosilac misli mog dalekog rođaka profesora doktora Arkadija se unapred izvinjavam ako zbog nerazumevanja materije, kojom moj predak Arkadije maestralno vlada, neke misli baš ne budu dosledno prenete. Za sve greške i štete nastale i prouzrokovane čitanjem ovih zapisa kriv je Arkadije!

Nemojte da posle bude, Arkadije mlađi je kriv i neka vam dragi Bog bude na pomoći tokom čitanja ovih zapisa!