SAŠA BOOKS - ZABRANJENE KNJIGE, TEKSTOVI I PESME, SEM ZA DECU I ODRASLE. Sve i svašta, za svakoga po nešto, sem ako nije za nekoga ništa ili za nekoga sve...
Како тихо лишће пада доле
Па се слаже као да се воле
Правећи ћилим још осмишљен горе
На земљи како да се одморе
Сада су без бриге на тлу
Покривајући земљицу сву
Спремају се за пријатан сан
Њихов је завршен дан
Лишћу
заслужен одмор прија
Дак на сунцу весело сија...
П.С.
"Сваки лист ми блаженство говори, док лепрша са јесењег
дрвета. ” - Емили Бронте
Usnio sam san
da imam miša čarobnjaka
ceo jedan dan...
Poklonio mi je pet želja,
baš me je začudio,
i od sveg čuda
ja sam se probudio...
Razmišljam ceo dan
da li su želje ostale
za neki drugi san...
Zašto pače za mnom gače?
Dal’ se smeje ili plače?
Pače gleda žutu boju,
svuda traži majku svoju...
A ja sad baš pred kišicu
obukao kabanicu...
Jao sada muke moje,
kabanica žute boje!
Saša Jovanović
Knjiga je kao neka mala vrata
Koja kad se ispred mene otvore
Neki svet u kome nikad nisam bio
U trenutku oko mene stvore.
Vodi me u svetove daleke
Kroz koje idem u čudu
Kroz zemlje nepoznate i daleke
A vrata uvek odškrinuta budu...
Mnogo puta sam razmišljao da napravim vremeplov... Čak sam i
počinjao nekoliko puta...
Međutim nešto mi se neda. I pored toga što putovanje kroz
vreme donosi mnogo prednosti, čini mi se da to nije baš projekat za mene. Pogotovo
ako mi pomaže moj veliki prijatelj Profesor Arkadije...
Onomad kada smo izmislili inkubator za leženje pilića,
inkubator je pravio kockice za led...
Kada mi je Profesor Arkadije pomagao da izmislim i napravim
ventilator, ventilator ga je odneo u Afriku. Trebalo mu je tri meseca da se
vrati...
Pomagao mi je i da napravim robota koji se zvao Robot i koji
je trebao da pronalazi izgubljene stvari – ali se robot zvani Robot izgubio...
I tako...
Kod vremeplova mi je problem, šta ako ga napravimo i on proradi...
Kakve sam sreće ja bih se vremeplovom vratio u prošlost pa
bi mi se tamo pokvario...
I šta onda...
Onda bi mi trebalo u mojoj biografiji da piše da sam rođen u
jednom veku a da sam umro nekoliko vekova ranije. Ne ide to...
Jedino možda da u vremeplov stavim Profesora Arkadija?
Ma, vratio bi se on i iz prošlosti kad se već vratio iz
Afrike...
Ne znam, nisam pametan...
Ево још једне дивне вечери која претходни још дивнијој ноћи. Зашто
је то све тако дивно? Па зато што нећемо спавати скоро целе вечери и скоро целе
ноћи! Најдивније је кад се не спава! Ја могу никада да не спавам, толико волим
не спавање. Шта ви кажете? И ви сте неспавачи? Хајде да уживамо у неспавању јер
највише не волим када ујутру морам да се пробудим рано и да идем у школу. Зато
је боље да не спавамо па се не морамо ни будити рано ујутро јер нисмо ни
спавали...
Док вечерас тако не спавамо сетио сам се мога друга, из водених дана, Речно Морског Шарана. Питате се какав је то био шаран? То вам је био Речно Морски Шаран. Његова породица је могла да живи и у реци и у мору. То су наслеђивали једни од других, с колена на колено. Њихова породична прича каже да је један њихов предак играјући се у Фрушкогорској реци случајно склизнуо у Панонско море. Уместо да му смета слана вода, њему је та со баш пријала, јер се управо најео несланих речних специјалитета. Било којој речној риби би со сметала и морала би да иде на лечење у Рибљу Болницу на врху Фрушке горе, али претку мог друга Речно Морског Шарана је то баш пријало. Тако и дан данас сви они могу да живе и у реци и у мору. Једино не воле да живе у акваријуму.
Сви би рекли, дивота једна!
Али, ту је тек проблем. Кад би мој другар Речно
Морски Шаран боравио у Пнонском Мору све Панонске
Рибе не би хтеле да се друже са њим јер је он живео и у Фрушкогорској
Реци....
С друге стране, кад би боравио у Фрушкогоској
Реци,
све речне рибе нису хтеле да се друже са њим јер је он живео и у Панонском
Мору.
Па нека се одлучи где ће да живи, рекли бисте ви - у реци или мору.
Ех, лако је то рећи - али Речно Морски Шаран је живео у Фрушкогорској
Реци
а у школу ишао у Панонско Море!
Да ли сада видите у чему је био проблем?
Тако сам ја, као његов најбољи друг, ишао стално са њим и од куће
до школе и од школе до куће да га друге рибе не би задиркивале...
Ишао сам ја с њим тако читава два, три дана и видех да томе нема
краја... Морамо нешто урадити да то престане...
Окупим ја Фрушкогорске Речне Рибе и кажем
им:
„Какви сте то ви људи, односно рибе? Слепи сте код очију. Уместо да
се дружите са Речно Морским Шараном, ви га
задиркујете:“
„Чика Кеко, а што да се дружимо са њим“, углас упиташе Фрушкогорске
Речне
Рибе.
„Размислите мало“, рекох ја.
„Размислили смо и опет нећемо да се дружимо“, рекоше Фрушкогорске
Речне Рибе.
„Е онда ми реците да ли имате телевизор?“, упитах ја њих.
„Немамо“, одговорише Фрушкогорске Речне Рибе.
„Да ли ви онда можете да видите као се живи у Панонцком
Мору“.
Упитах ја њих.
„Не можемо“, одговорише Фрушкогорске
Речне
Рибе.
„Па зар не би било боље онда да наговорите Речно Морског Шарана да
вам прича како се живи у Панопнском Мору?“; упитах ја Фрушкогорске
Речне Рибе.
„Чика Кеко,шта нас брига како се живи у Панонском
Мору“;
нису одустајале Фрушкогорске Речне Рибе.
„Ох, како компликовани људи, односно рибе. Зар вас не би занимало
шта једу Панонске Морске Рибе па да
вам Речно Морски Шаран прича о томе и донесе да мало и ви пробате? Зар вас не
би занимало којих се лепих игара играју Панонске Морске Рибе и да
вас он научи тим играма? Зар не бисте желели да чујете неку лепу причу из ПАнонског
Мора?“,
поставих им гомилу питања.
Фрушкогорске Речне Рибе се
замислише и одушевљено су признале да је то све диван идеја.
Исту причу сам поновио и Панонским Морским Рибама. И
шта мислите? Како су Панонске Морске Рибе
реаговале? Наравно да су биле одушевљене! Тако је мој другар Речно Морски Шаран
постао најомиљенији друг и међу Фрушкогорским Речним и
међу Панонским Морским рибама... Препричавао је и једним и
другима како се живи на оном другом месту. Сви су га заволели и отимали се да
буду са њим у друштву!
Уз друга је весело,
уз друга је срећа
Што нас има више
и она је већа.
Уз друга баш никада
нисмо тужни, сами
Кад год друга нађемо
хвалимо се мами
Уз друга нам и све боје
Много лепше, боље стоје
Чини да неки од вас нешто жмиркају... Горе капке! Нисмо ми тамо
неке бебе и мала деца која морају баш свако вече да спавају. Нисмо се тако ни
договорили. Договорили смо се, то јест, ја сам рекао да нећемо спавати скоро
целе ноћи. Договори су да се поштују, нећемо да спавамо...
Ево ко реши ову загонетку може слободно да проба да спава. Важи?
Ко пераја има и живи у води
Под водом и једе, под водом и броди.
Испод воде она баш на шкрге дише
Као ли се име њено са оловком пише
Аха, знао сам да ово нећете знати... Нема спавања...Што ћутите? Није ваљда да већ сви дремкате? Није ваљда да сви решење загонетке знате? Ко вам је шапнуо? Немогуће да баш сви знате даје одговор риба? Јаоооој.... Немојте још да спавате! Бар до јутра! Кад дође јутро онда идите у школу па тамо спавајте...
Мени се нее спаааваа... Нећу да спавааам....
Помозите ми и ви.... Немојтееее.... Зеееев...Спаваааати....
Немојтееее.... Зеееев....
Лаку ноћ....
Dan tone u san
Noć na scenu stupa
Po nebu plovi mesec
Sa zvezdama skupa
Zagrli svoje snove
Uplovi u bezbrižnu noć
Jer ujutro sunce stiže
Noseći čudesnu moć
Nije mama samo
mama
To je žena moga
tate
A i kuma njene
kume
Tek toliko sad da
znate
Unuka je svome
dedi
Al’ je ćerka dedi
mome
Pa je sestra
svojoj sestri
I još sestra
bratu svome
I ujna je nekom
klincu
Pa i tetka
najmilija
Na usluzi svom
mezimcu
I rodbini celoj
prija
Mama je još
komšinica
Komšijama s nekog
sprata
Čelo bašte u
dvorištu
Ili vrata baš do
vrata
Mame su još na svom
poslu
Koleginice nekim
tamo
I poznatim –
nepoznatim
Ne možemo sve da
znamo
One su još povrh
svega
Nastavnice,
menadžeri
Komanduju svojom
vojskom
A kad treba ribaj
– peri
Kuvarice,
spremačice,
Naučnice,
književnice,
Kreatorke,
pevačice,
Direktorke,
krojačice...
Ne mož’ čovek da
nabroji
Šta to još su
naše mame
Da ih pitaš šta
sve jesu
Ne znaju ni one same.
Najbitnije za nas
decu
Nek’ u ovoj pesmi
stoji
Najbitnije su
biće naše
Što na svetu tom
postoji.
Prvo je krenula Agata Kristi sa svojom knjigom „10 MALIH CRNACA“ u kojoj se kroz stihove rešava zagonetka...
Potom nas je Ljubivoje Ršumović upoznao sa „10 LJUTIH
GUSARA“...
Ovoga puta sledi priča o „10 NAŠIH VASPITAČICA“
10 vaspitačica
Brine se o nama
Jedna mora kući
Po nju došla mama
9 vaspitačica
Peva s nama pomalo
Jedna se prehladila
Pa je osam ostalo
8 vaspitačica
Ja nijednu ne dam
Jedna ode s bakom
Ostalo ih sedam
7 vaspitačica
Užinu nam sprema
Dok smo sve mi pojeli
Još jedne nam nema
6 vaspitačica
S nama sve baš broji
Opet jedna nestala
Čudno ljudi moji
5 vaspitačica
Motrim ja na njih
Jedna se izgubila
Dok sam sluš’o stih
4 vaspitačice
Pred očima mojim
Čim sam se okren’o
Samo tri ih brojim
3 vaspitačice
Slušam njihov glas
Samo što sam kinuo
Dve su ispred nas
2 vaspitačice
Same su nam ostale
Dok smo se mi čudili
Devet njih su nestale
1 vaspitačica
Smešta nas u krevet
Kad smo se probudili
Vratilo se devet
10 vaspitačica
Šalilo se s’ nama
U vrtiću deca
Nikad nisu sama
Naše vaspitačice
Volim nek’ se zna
Al’ moraju da paze
Sakriću se ja...
Svi su nekad bili
Sve su nekad bile
Neki su i sada
Nekom drago pile...
Da li pile bakino
Il’ tatino pilence
Da li pile mamino
Malo srculence.
Al’ pile odraste
Jer sve tako štima
Pa sad nekad pile
Svoje pile ima...
Jutro je k’o malo dete
Iz sna što se budi
Prepodne je već razigrano
Sve se jutru čudi
A podne kad odskoči
K’o pčele što zuje
Njegova se sva lepota
I vidi, i čuje...
Popodne nam već lagano
Ka večeri jezdi
Kao prica mala
Što će da se gnezdi
I onda nam ta noć stiže
Sve sa svojim plaštom
Pa nam naše snove boji
Svojom bujnom maštom
Da li voliš da se vineš
Na ljuljaški do plavog neba
Taj let u visine
Detetu je sve što treba
Sa najviše tačke leta
Da pogledaš u daljinu
Preko žbunja i ograda
Da ti vidiš svu širinu
Pa se vratiš drugoj strani
I u zemlju pravo gledaš
Onda opet kreneš gore
I ljuljanju se sav ti predaš.
Prema pesmi „The Swing“, ROBERT LUIS STIVENSON
Један, два...
Везао/везала
сам пертле ја
Два, три...
Потом иде четири...
Четири, пет...
Диван је овај свет,
Шест, седам...
Књиге радознало гледам...
Осам, девет...
Намештам сам/сама кревет...
Девет, десет...
Иде неки број сад већи...
Кад научим ја ћу рећи...
Pitaju me koga više volim
Dal’ mamu il’ tatu?
Pitaju me koga više voim
Dal’ seku il’ batu?
Sa takvim pitanjima
Meni prave muku
K’o kad bih ja pitao
Koju više vole ruku?
Негде у дубини шуме, на једном пропланку, веверице
Цаца и Маца су се среле па су се и запричале...
ЦАЦА: Нешто сам данас уморна Мицо... Накупила сам
36 жирова за преподне...
МАЦА: Их, ти се Цицо увек жалиш и стално нешто
измишљаш. Ко још може да скупи толико жирова за једно преподне? Да можеш,
сигурно би већ одавно учествовала на веверичијој олимпијади...
ЦАЦА: Ма,
кад ти кажем сестро слатка. Знаш да се мени скоро увек може веровати.
МАЦА: Ја ти скоро увек не верујем.
ЦАЦА: Ако мени не верујеш питај нашу нову комшиницу
овде која је све време била ту негде око баре, где расте храст са најлепшим
жировима.
МАЦА: Кога да питам?
ЦАЦА: Па ову нашу нову комшиницу, црну роду...
МАЦА: Какву сада црну роду? Где си ти још видела
црну роду? То је сигурно била бела рода а теби се нешто помрачило или опет
измишљаш...
ЦАЦА: Хоћеш да кажеш да ти никада Мицо ниси чула
за црну роду?
МАЦА: Моја драга Цицо, за црну роду ни ја, ни
нико други, није никада чуо а камоли да је видео!
ЦАЦА: Мацо, ти мора да си бежала са часова када
смо учили о овој врсти птица која је веома ретка и угрожена је сечом стабала на којима се
гнезди и нестајањем мочварних станишта.
МАЦА: Истина је да сам понекад морала да изостанем
из школе када сам са извиђачима ишла на камповање, али сам ипак завршила разред
са одличним успехом. Нисам никада чула за ову птицу а нисам је ни видела.
ЦАЦА: Пре си могла да чујеш за њу него да је
видиш пошто у нашој земљи има само око 100 парова црних рода и оне насељавају влажне и водоплавне шуме храста
лужњака, црног јасена и врбе.
МАЦА: Хммм... Баш
ми ништа није јасно.
ЦАЦА: Па, ево и наша другарица Гица је написала
песму о белој и црној роди...
МАЦА: Што
се Гице тиче она, мада је свиња, никада не лаже. Хајде да чујем ту песму...
Зови Гицу!
ГИЦА:
Стигло лето, звуци годе
Вратиле се наше роде
И док траје лето вруће
Делићемо пола куће
И на кући често стоје
Наше роде беле боје
Ал' у шуми поред воде
Појавиле се црне роде
Чувају нам кућу, шуму
То имајмо сви на уму
Запамтите овај стих
И чувајмо и ми њих
МАЦА: Види стварно. Има и песма... Е баш хоћу да
видим ту црну роду и да се упознам са њом.
ЧИКА КЕКА И ЧИКА САША
S puno svetla sa visine,
S puno svojih snažnih moći
Nas sve gleda, nas sve pazi
Mesec kao majka noći.
Posmatra nas kroz tu tminu
Sa svetlošću svojom lakom
I daruje pogled nežan
Svima nama, biću svakom.
Gleda on to, ko sve sanja
Poljubac baš svima daje
Preko svojih mekih zraka
Nežnost noći ne prestaje.
Pokriva nas mesečinom
K’o što majka decu pazi
Brine on k’o prava majka
Noćnim nebom dok prolazi...
Prema pesmi
MOTHER OF THE NIGHT
By Charles Gingha
Ilustracija
Theresa Borelli
Veliko je slavlje
U malenoj kući
Životinje sve
Nisu mogle ući
Pitaju se mnogi
A šta se to slavi
Ne znaju svi oni
Događaj je pravi
Naš veliki meda
Koga baš svi vole
Od jeseni kreće
Na velike škole
Baš se dugo spremao
Kroz sve ove dane
Konačno na jesen
Prvak da postane.
