ČIKA KEKA - GDE JE NESTALO PANONSKO MORE?

Hiljadu mu mora i morskih pučina, morskih vukova i morskih lisica…

Million mu okeana i ostrva, brodova i brodica…

Kad se setim kad smo mi imali Panonsko more…

Ih, to su bili dani…

More odmah tu kod nas, spremno plovljenje, ribarenje, otkrivanje, ronjenje, plivanje, skakanje, sunčanje, proučavanje…

I onda, odjednom, nestade nam Panonsko more a ostadoše samo mornari…

Kao što reče čuveni Panonski kapetan Mita Kolumbo Iriški: “Ako nema mora mornarima će i vino dobro doći…”

Legenda kaže da je Mita bio toliko dobar kapetan da je on prvi otkrio Kristofera Kolumba a tek onda je ovaj mogao da otkrije Ameriku…

Isto se priča da se potom jednom prilikom Mita otkrio za vreme hladnjih letnjih ostrvsko planinskih noći na ostrvu  Panonska Fruškoj gori, prehladio se i nije mogao na put sa starim dobrim Kristoferom…

Jednom prilikom je i kapetan Kuk tražeći nešto da otkrije došao do Panonskog mora gde je otkrio da je kapetan Mita već sve otkrio pre njega…

Tako mi svih voda ovog sveta moram da razjasnim tu misteriju…

Moram, moram, moram, jednostavno moram…

Ne znam da li je vama jasno, meni je možda jasno ali možda i nije…

Nisam siguran…

To sa vodom je baš zamršeno… 

Ja i moji prijatelji iz Okeanografskog instituta u Sremskoj Mitrovici već duže vreme ispitujemo gde je nestalo Panonsko more koristeći zapise i video snimke  Sirmijumskog podmorskog istrživačkog tima.

Zajedno sa odeljenjem ovog instituta u Turiji došli smo do epohalne potvde dosadašnjih saznanja da nemamo pojma gde je i kako Panonsko more o’šlo.

Za razliku od željenih odgovora na željena pitanja došli smo do najnovijih odgovora, zasnovanih na istraživanju podataka koji datiraju od davnih dana pa još mnogo pre, koji kažu da nivo svetskih okeana i mora se u poslednjih 150 godina podiže dvostruko većom brzinom u odnosu na prethodne vremenske periode. Sa ovim se slaže i grupa naučnika američkog univerziteta Rodžers u Nju Džersiju.

Naučnici, predvođeni sa mojom malenkošću, profesorom Miletom Stevinim iz Kaća i akademikom Stevom Miletovim iz Turije su na osnovu ispitivanja panonskog dna proučili dinamiku kretanja nivoa okeana u poslednjih 100 miliona godina i zaključili da se, sa smanjenim korišćenjem leda u proizvodnji sladoleda, pre više od 150 godina Panonsko more izlilo negde...

To znači da se količina vode stalno povećava zbog topljenja leda na kopnu koji se ne koristi u industriji proizvodnje sladoleda i negde otiče.
Nivo okeana i mora sada raste za dva milimetra godišnje. Srpski naučnici upozoravaju da zbog toga postoji opasnost od potapanja priobalja i nestanka celih država što bi uzrokovalo i povratak Panonskog mora.

Na simpozijumu u sklopu “Čvarkijade” u Kaću je donešen zaključak da mi moramo odlučiti da li nam odgovara da se Panonsko more vrati ili ne! Povećanjem potrošnje sladoleda mogli bi pridoneti povratku naše Panonske vode.

Šta ako se Panonsko more vrati kao Panonski okean ili samo kao Panonsko jezero? Pitanja je mnogo a odgovora još manje…  
Pitanje je i zašto bi mi morali znati gde je i kako otišlo Panonsko more? 
Kakvu korist imamo od toga? 
Pravo da kažem tek me ovo pitanje muči… 
Ne znam sve šta ja znam ali ne znam da li znam odgovor na pitanje da li želim da znam… 
Prosto, ne znam…

Kad nam nestade Panonsko more morali smo naći neko drugo more koje bi smo proučavali… 
Odlučio sam da idem na Crnogorsko more da ga proučavam, koje je nekad bilo deo Jadranskog mora ali zbog geografskih i morfoloških celina se prirodno odvojilo.  More ko more, bitno je da imamo šta proučavati…

Jednom sam tako plivao proučavajući ga…

Plivam ti ja tako, baš sam se udaljio onako od obale, i ono, zabio glavu u vodu, verglam kao besan, okrenem se, kad ono, hiljadu mu bostana, ne vidi se obala! Ali ja nastavim ja dalje, i plivam i plivam i plivam, dok me od jednom nije zaustavio neko. Kad ono, Italijanski graničari traže pasoše! Srećom imao sam naučničku dozvolu pa su mi dozvolili da se vratim…

Malko sam se zaukao…

Vratim se ja na obalu da sa kopna proučavam more…

Uzmem vam ja da napunim par flaša sa morskom vodom za potrebe proučavanja u laboratoriji... 
Zavrnem nogavice, uđem u more do kolena i punim flaše, kad začuh iza leđa: 
“Što činiš to jadan?' Dva kršna policajca jako začuđena iza mene posmatraju…”  

Probah da objasnim da sam hteo da uzmem malo morske vode za proučavanje plus da ponesem malo i za uspomenu….

A jedan od dvojice policajaca će meni:
“Ej, nemoj se, sprdati sa nama, nego vraćaj to more nazad! Vidiš koliko ga malo ima… Kad bi svako kako mu se ćefne odnosio more sve bi nam odneli…”

Šta sam mogao nego da im vratim more…
 Od tada sam rešio da proučavam reke… 
Toga bar imamo… 
Kome još treba more… 
Mada možda i treba…

Ali, ipak, kada bolje razmislim, more mi je nekako najbolja voda,  ni velika ni mala, ni topla ni hadna, ali suviše slana...

Što bi rekao moj predobri, prepametni i pomalo pošteni pradeda: 
„More je sigurno napravila neka žena. Preslano je...“

Da vas niko ne laže neki bajkama i pričama ja ću vam reći sve u lice...

More čine vodene mase na površini Zemlje prosečno jednakih fizikalnih i hemijskih svojstava, koje su u međusobnoj vezi. Sva mora pripadaju jednom od četiri okeana: Tihom, Atlantskom, Indijskom i Severnom Ledenom.                                                                                                        
A, da li ste znali da postoje i mora bez vode?
E, vidite, i to može...

Lunarna mora su ogromne ravni na Mesecu koje su rani astronomi smatrali da su vodene mase, pa su ih nazivali „morima“. Nikako te astronaute nisam mogao da naučim pameti... „More, more...“, navalili oni. E, pa onda idite da plivate na Mesec, ali pazite na ajkule...

Kad sam već pomenuo ajkulu to me podseća na jednu priču koju mi je ispričao jedna gusar.

Sedim tako ja u Laćarku u krčmi sa jednim gusarom. Gusar pije rakiju dudaru i ja ga pitam:
“Kako ste dobili tu drvenu nogu?“
“Jednog dana sam plivao pored broda, naišla je ajkula i odgrizla mi nogu“, objasni on meni.
“A, kako ste dobili tu kuku na ruci?“, pitam ja opet.
“U napadu na jedan brod mi je odsečena“, kaže mi gusar.
“A kako ste dobili taj povez preko oka?“, ne odustajem ja.
“Gledao sam galeba kako leti i on mi se istovario u oko.“
Bio sam sav sav zbunjen:
“Pa, zar se od toga može izgubiti oko?“
“Ne, ali to mi je bio prvi dan sa kukom,“ reče gusar i nastavi da pije rakiju dudaru.

Kad sam bio mali baš sam voleo da idem na more a da nije Panonsko. Voleosam da uočavam razlike među morima... Tata se zbog toga žalio komšijama i rođacima kako ga najmanje pet puta tokom leta pitam da idemo na neko drugo more. Slušaoci začuđeni pitaju mog oca:

„Pa šta on vidi toliko u tim morima? Zar mu nije dovoljno Panonsko?“

„Ne znam, još nijednom ga nisam vodio“, odgovarao je moj otac.

Desio se i taj trenutak kada je otac odlučio da me prvi put vodi na neko drugo more. Postojala su dva uslova, jedan da ponesem školske knjige da učim i drugi da naučim da plivam.

Kada smo došli na Crnogorsko more tata je je želeo da što pre naučim da plivam. Baci me on u Crnogorsko more, a ja potonem.

Tata me izvuče i stavi mi naramenice za plivanje. Baci me u vodu, a ja ponovo potonem.
Stavi mi i šlauf, ja ponovo potonem.
Već sav ljut, stavi mi i peraje, ali ja ponovo potonem.
U to će njegova mama, a moja baka, koja sve to gleda:
"Sine, a da probaš da mu skineš đačku torbu sa knjigama...“

Ne znam ni sam…

Mislim znam, ali mi nije baš jasno…

Nisam pametan…

Mislim…

Stvarno…