Hiljadu
mu zupčanika, lanaca, prenosnih mehanizama koji čangrljaju u mozgu moje žene.
Njoj nekada ne možeš objasniti ni ono objašnjivo a kamoli neobjašnjivo a nekada
ne možeš skontati ni šta ona radi a kamoli šta misli...
Kao
što je rekao Karl Marks rekao: „Mnogo kvoca a malo pilića voda“, ili što je u
isto vreme, nezavisno od njega rekao Fridrih Engels: „Mnogo kvoca a malo jaja
daje“. Sve se svodi na isto...
Razmišljajući
o tom problemu sa svojom životnom saputnicom shvatio sam da treba izmisliti
nešto što će omogućiti da čovek može da čita tuđe misli i upravlja elektronskim
spravama a u isto vreme da drugi mogu da čitaju strogo određene čovekove misli.
Revolucionarni
čip bi stvorio mogućnost kontrolisanja ljudi i objekata oko sebe korišćenjem
isključivo svojih misli.
Čip
u mozgu bi trebao "čita" misli i da ih šalje prema kompjuteru koji ih
dešifuje uz pomoć uz pomoć specijalnog softvera što omogućava uključivanje
televizora, menjanje programa te prilagođavanja jačine zvuka, uključivanje i
isključivanje špreta, bojlera, veš mašine, muzičke linije, kompjutera...
Možete
shvatiti kako bi lepo bilo da možete da vi pomislite „ženo, ja bih jedno pivce“
a ona to pročite bez da ste to glasno rekli i kaže „dobro“, a vi pročitate
njene misli koje kažu „dembelanu, bolje da mi pomogneš pri spremanju kuće“ –
tako odmah znate na čemu ste.
Ili
vi udobno sedite zavaljeni ispred televizora i onda samo svojim mislima
uključite ringlu na šporetu na koju je vaša supruga stavila kafu da se kuva a
što ste joj mislima javili da uradi.
Ili
još bolji primer je da kada vi mislite o jednom ukusnom sendviču koji bi ste
pojeli i taman hteli da mislima to javite svojoj ženi ona stiže sa već
napravljenim sendvičom jer je prethodno pročitala vaše misli.
Čip
koji sam smislio sam nazvao „Kapija srpskog mozga“, a sastoji se od gotovo 100
elektroda, 100 dioda, desetak katoda, nekoliko anoda i još par desetina sitnica
i trebao bi biti implantirano u mozak. Problem je u tom što nema tako glavatog
čoveka u čiju glavu bi mogli da stavimo takav čip. Nije on puno težak, ne više
od desetak kilograma ali puno površinski prostora zauzima relejna tabla koja
služi kao višesmerna samorotirajuća antena koja bi trebala da bude minimalne
površine jedan do dva kvadratne metra.... Upravo sam zaokupljen rešavanjem još
tog jedinog problema koji je ostao polu-rešen.
Ali
što bi rekao čuveni fudbalolog Dragan Džajić: „Sve što ima rešenje nije
nerešivo.“
Dok
to sve ne smislim i ne realizujem i dalje moram sam u prodavnicu po pivo za
moju suprugu i multivitaminski sok za mene ali tek pošto usisam kuću i
rasprostem veš posle kuvanja ručka...
Taj
čip je spas...
Hmmm...
Arkadije Jovanović
Нема коментара:
Постави коментар