ROBOT - KRATAK ČAS PROFESORA ARKADIJA

Eto, odlučio sam pre neki dan da pronađem nešto novo. Već mi je dosadilo da pronalazim staro... Stare čarape, lonce, akumulatore...

Idući za tom idejom vodiljom prvo sam pronašao jednu lepu novu svesku. Lepo sam u svesku zapisao sve šta sam smislio da pronađem. Sad samo ne mogu da pronađem svesku u kojoj sam to zapisao…               

Tražim evo već nekoliko dana gde sam to zapisao ali uzalud…K’o što bi rekli naši čuveni naučni naučnici  Albert i Ajnštajn:“Ako nešto ne možeš pronaći najbolje je da ga nađeš pre nego što neko drugi to uradi pre tebe…”Tražim svuda, ali uzalud…  Nema šanse da je nađem!Zbog toga sam odlučio da kao pronalazač i naučnik pronađem robota koji će da pronalazi izgubljene stvari.Odlučio sam da robot izgleda kao polumačka – poluzec - poludinosaurus. Vidite, ja sam izmislio i da jedno celo može imati tri polovine...Šta vi mislite kao je to moguće? Moguće je ako uzmete tri manje polovine umesto dve veće i tako imate jedno celo... Međutim, da se ne zadržavamo oko tih sitnica...Robot će biti visok 1,30 metara i težak 100 kilograma a kretaće se brzinom i do tri kilometra na čas uz pomoć narandžastih i belih kružića koji će biti ispod njega. On će moći da priča, gleda i projektuje slike kao pokretni video-projektor, kao televizor, kao pokretni bioskop – tako da će odmah moći da se vidi gde je i šta našao...
Kada ne priča, ne gleda i ne projektuje slike on će moći da prazni kante za otpatke i sređuje prostorije i bavi se ekologijom, ukoliko nema druga posla... Robot se uključuje daljinskim upravljanjem uz pomoć bežične telekomunikacione mreže koja je povezana kablovima – što je sigurno, sigurno!Probao sam ja i ranije da pravim robote. Prva mašina imala je samo noge, bila je teška i nezgrapna, a svaki njen korak trajao je pet minuta, što moram priznati nije baš brzina. Takav robot je mogao samo da hoda i ništa ne radi, troši baterije i pored njega je uvek trebalo da budu najmanje dva naučnika.Ne znam zašto su mi ukinuli taj projekat…Jedva sam ubedio svoje profesore i naučnike da meni kao profesoru i naučniku dozvole da nastavim da radim na usavršavanju robota.Kasnije sam robotu dodao i telo, zatim ruke i na kraju glavu a kada je robot počeo da liči na astronauta, dobio je i ime - Robot. Ovaj robot, po imenu Robot, je mogao, da sa baterijama koje se pune samo 24 sata, ide čitavih pet minuta.

E, sada hoću da konstruišem usavršenu verziju Robota koji će biti visok metar i trideset jedan centimetar, i težak 99 kilograma...On je visok, visok kao dečak visok sto trideset jedan centimetar... Ili kao devojčica visoka sto trideset jedan centimetar... Ili kao mali džin visok sto trideset jedan centimetar... Da, da baš tako...Robot će umeti da korača, trči, skače, da uljudno pozdravlja i, što je najvažnije, da obavlja razne poslove. Možda čak i da pronalazi izgubljene stvari...Robot, po imenu Robot, će moći da trči brzinom od sto metara na sat, pa čak i da skreće dok hoda ili trči.Da li vi znate koliko je to brzo sto metara na sat? Neverovatna brzina...On će moći i da gura kolica sa teretom od 250 grama i da prihvata i nosi poslužavnik na kome za sada ne može da stoji ništa jer još uvek Robot sve ispusti i prospe ako se bilo šta stavi.Da li vi znate koliko je to teško 250 grama? Hmmmm.... To je skoro kao tri čokolade od sto grama ili više od tri čokolade od osamdeset grama... Kao što sam rekao, robot po imenu Robot,  liči na omanjeg astronauta, u belom skafanderu i sa kacigom sa zatamnjenim staklom, iza koga se kriju kamere i senzori.Da li znate šta su to senzori?Ako saznate recite i meni da i ja znam...Robot je napravljen kao eksperimentalni model ali uskoro nameravam da mu ipak poverim posao pronalazača izgubljenih stvari, s tim da imam problem što su se svi dosadašnji roboti, koje sam ja napravio, izgubili  i ne mogu da ih nađem…

Ne znam šta da radim…Da li ste možda vi videli da je ovuda prošao robot po imenu Robot?Kao da je neko tako ružan malopre bio ovde... Da li je ovde malopre bio neko pre mene?Prosto nisam pametan kako ću da pronalazim izgubljene stvari ako ne pronađem robota koji traži izgubljene stvari...?U stvari, ja sam već pronašao robota po imenu Robot, koji traži izgubljene stvari ali se on negde izgubio...  Da li sam vam to već rekao?Doduše ostalo mi je još da rešim problem kako će taj robot pronalaziti izgubljene stvari pošto on za sada može samo da ih traži a još ne može da ih nađe... A to će biti moguće tek kad pronađem ovog izgubljenog robota po imenu Robot ili da pronađem neko drugog robota sa drugim imenom...Uf, baš su ovi roboti zapetljana stvar...

КАКО...?

КАКО У МАГЛИ ДА НАЂЕМ ОВЦУ,

КАКО У МАГЛИ ДА НАЂЕМ СНЕГ,

КАКО У МОРУ ДА НАЂЕМ ВОДУ,

КАКО НА БРДУ ДА НАЂЕМ БРЕГ

КАКО У СНЕГУ ДА НАЂЕМ ГРУДВУ,

КАКО ОД ШУМЕ ДА ВИДИМ ДРВО,

КАКО У ВОДИ ДА НАЂЕМ КАПИ,

КАКО ПРЕ ДРУГОГ ДА НАЂЕМ ПРВО...???

ЧОВЕКЧЕ

Када патка има паче

Када мачка има маче

Зашто крава има теле

Место кравче ко што треба

Зашто јагње вуне беле

Овче није као беба

Ако гушче има гуска

Ако ћуре има ћурка

Зашто коњче нема коњ

Већ се ждребе зове он

Зашто куче има пас

Питам се ја на сав глас

Ал' и човек има дете

Не човекче, разумете!

Саша Јовановић

ЦИРКУС

  

Нити имам шатор

Нити звери дивље

Нити сам ја кловн

Можда дете живље

Нити сам ја дресер

Нити на трапезу

Нити гутач ватре

Нити видим везу

Али где год кренем

Где год нешто ставим

Сви на мене вичу

Да циркус не правим

Саша Јовановић

RAZLIKA - STRIP KAIŠ - ČASOPIS "DANI" - SUBOTICA

БАБАРОГЕ НЕ ПОСТОЈЕ

Из буџака и из мрака

Са тавана, са ормана

Говоре нам стално наши

Доће нешто да нас плаши

Из подрума, иза врата

Каже мама, каже тата

Нешто вири нешто прети

Јер ми смемо све несмети

Плашимо се ради реда

Да би тата, мама, деда,

Бабарогу увек звали

Јер верују да смо мали

Пуштамо им то на вољу

Док не смисле фору бољу

Ми радимо ствари своје

Бабароге не постоје!

ČUVARI RAVNICE I DRUŽINA BELOG ZECA - početak knjižice....

Јутро, које је негде још сабајле кренуло из далеке Кине, полако је стизало на обронке Фрушке Горе. Пролећни смог се ширио из правца Новог Сада па преко Беочина стизао на осунчани пропланак где се налазила необична дружина.

Велики бели зец је стајао на једном пању и без прекида нешто објашњавао једној дивљој свињи и једној дивљој гуски.

- Не може се више овако. Моје крзно није више бело... Још мало па ће постати чисто сиво а ускоро изгледа и црно... Па ја сам кроз генерације чувао своју белу крв, то јест, бело крзно... Још мој прапрапрадеда је дошао из далеког Сибира и населио се овде... Кад год кренем из Бачког Моноштора и Горњег подунавља мало по Војводини увек ми се крзно испрља... Па, људи, докле ће то тако... Не звао се ја Бачки Бели Зец ако ја томе не станем на пут... - Бачки Бели Зец је причао без даха...

- Јесте, јесте – наставила је дивља свиња – и код нас је тако. Кад год ја кренем негде на пут из Купинова, са Обедске баре, увек наиђем на неки свињац... Свуда најлон кесе, гуме, ђубре, крш и лом... Не може то тако... Не звала се ја Сремска Дивља Свиња ако ти се Бачки Бели Зеко ја не придружим у тим..., тим..., како се то каже данас, тим..., креколошким акцијама...

- Нису ти то креколошке акције, то су еколошке акције – исправи је дивља гуска која се звала Банатска Дивља Гуска. Код мене у Уљми, на Делиблатској пешчари редовно спроводимо еколошке акције али чим кренем рођацима у посету у Горње подунавње, то је тамо код тебе Бачки Бели Зеко, на том свом путу на свашта наилазим. То је толико дима, чађи, смога, неког горког ваздуха... Најгоре ми је када летим поред Панчева... Тамо морам да слетим и наставим пут аутобусом јер кроз тај ваздух се не може ни летети...

СВЕ СУ МАМЕ ЛЕПЕ, НАЈЛЕПША ЈЕ МОЈА

Кад се мама смеје

Осмех то је среће

Када мама гледа

Планине покреће

Када мама прича

Музика то свира

Када мама пева

У срце ме дира

Мамина лепота

Од дугиних боја

Све су маме лепе

најлепша је моја

PRIČA O ORLU PANONKU - PANONSKE PRIČE NESPAVANKE

.

Dobro veče deco, dobro veče i mama i tatama... Naravno dobro veče i našim dobrim bakama i dekama... To sam ja, Čika Keka... Evo usidrio sam brod malko da se odmorim. Nisam ja to namerno na odmoru, ih plovio bih ja.... Nego nema mi mora, nestalo... Da li je neko od vas video moje more? Koje more? Pa, Panonsko more, koje drugo more... Eeeee, bilo je to more kakvog nema na svetu...

Jednom sam vam ja tako plovio okeanima i odlučih da svratim malo do Panonskog mora, da vidim da li je sve u redu...  Plovim vam ja tako, malo čitam novine, malo pevušim, vidim sve je u redu... Odjednom kao da se sunce počelo zamračivati... Šta se to dešava, upitah se ja?

Gledam prema suncu, a ono sve tamnije, nešto ga zaklanja... Uzmem vam ja naočare za sunce da bolje vidim i imam vam šta i videti... Veliki panonski orao zaklonio sunce i leti prema meni... To su vam čuveni panonski dugorepi orlovi... Pogledam ja malo bolje, kad videh da je to moj drugar Orao Panonko.

Prilazi on meni i viče „Čika Keko, Čika Keko...“

„Šta li se toliko razgalamio? Ne gori valjda negde?“

Jedva je našao mesto da sleti na brod. Iako je moj brod jako velik, ovaj orao se jedva smestio jer je bio najveći orao na svetu.

„Pa, Panonko, čemu žurba, šta galamiš...?“

„Čika Keko, jedva sam te našao. Tražim te već ihihiiii..., a tebe nema...“

„Evo me... Sedi malo, odmori... Hoćeš li jednu limunadu?“

Hoće Panonko sve...

Skuvam ja njemu jednu ledenu limunadu, dam mu malo gužvare s makom, osveži se on i kaže:

„Čika Keko tražim te, svi te traže, i ja te tražim...“

„Pa, dobro, našao si me... Šta je bilo?“

„Ti si Čika Keko izgleda zaboravio da da treba da pišeš kontrolni zadatak iz predmeta Čuvari prirode...“

Auuuu, ja sam stvarno zaboravio da imam kontrolni zadatak... Lepo mi je učiteljica rekla da ne zaboravim. Čak je i napisala na parčetu papira kada je kontrolni... Tu mora da mi je taj papir... Šta da radim, nema mi papira....

„Panonko, kada je kontrolni?“, upitah ga ja.

„Sutra je kontrolni, moj Čika Keko“, kaže meni Panonko.

Mal’ ne padoh s broda kad mi je to rekao... Šta da radim? Znam ja sve, nego da li ću stići?

„Panonko, a šta misliš da ti kažeš učiteljici da me nisi našao.... Ili da si me našao a da sam ja bolestan... Ili da joj kažeš...“ Ni sam nisam znao šta je najbolje da se uradi.

„Čika Keko, učiteljicu ne smeš da lažeš. To nije lepo“, savetovao me Panonko.

„Pa šta da radim?“, pitam ga ja onako sav zbunjen i uplašen.

„Nema ti druge, moj Čika Keko, nego da odeš do škole i uradiš kontrolni zadatak, pa kako ti bude!“

„A šta ako dobijem lošu ocenu?“, pitam ja njega. „Šta će mi reći mama i tata?“

„Čika Keko, to je već drugo... Ako ne budeš sada znao naučićeš za drugi put i popraviti ocenu. Sada moraš da ideš da uradiš kontrolni...“, strogo mi je Panonko govorio.

Šta ću, gde ću, moram poslušati Panonka, pa kud puklo da puklo.

„Panonko, izvini, ja sad žurim. Poslušaću te, ali moram odmah da krenem na kontrolni.... Dok plovim malo ću nešto i ponoviti od gradiva...“.

Tako sam vam ja odjurio na kontrolni... Jedva sam stigao na vreme. Učiteljica me je malko mrko pogledala jer sam ušao baš u razred trenutak pre nje. Onako zadihan seo sam i uradio kontrolni zadatak. Znate koju sam ocenu dobio? Čistu peticu! Jaoooo, mojoj sreći nije bilo kraja. Učio sam ja, ali sam bio zaboravio na kontrolni, pa se uplašio... E, da nije bilo Panonka ko zna u kakvu nevolju bih upao... Zato, uvek samo napred... Nemojte ni vi da se bojite... Znate vi sve...

Gde ste krenuli? Još nije vreme za spavanje... Spava vam se...?  Nemojte ići... Sigurno možete ostati bar još tri sata..., dva..., makar pola sata... Evo da se dogovorimo. Ako rešite ovu zagonetku možete ići na spavanje....

Šta to sija sa našega neba

Toplota nam njegova itekako treba

Pod njegovim zrakom sve će bujno rasti

Ali ime njegovo pokušajte kasti.

Hajde, hajde, pogodite... Nema dogovaranja, nema šaputanja. Setite se sami... Vi odrasli nemojte pomagati. Nisam vas pitao... Da li je neko rekao Sunce? Ko je to rekao? Ko vam je šapnuo? Niko vam nije rekao! Pa kako onda da baš svi znate?

U redu onda... Ako ste baš svi znali... A ti, ti dečko... Da, baš ti tu ispred... Tebe nisam čuo dobro... Aha, i ti si rekao Sunce... Izvini nisam te dobro čuo.... Sad svi odlazite da spavate, a meni se ne spava, samo mi se malo zeeeva...

Moram da smislim neku težu zagonetku... Zeeev... Ja neću da spavam... Sigurno neću da spaaaavam....

Možda samo malo prilegnem...

PRIČA O KITU MIĆI - PANONSKE PRIČE NESPAVANKE

Dobro veče deco.  Evo mene opet sa vama. Sećate me se... To sam je, Čika Keka... 
Čika Keka,

kapetan broda!  Da, da, to sam ja, nego šta...

Da, ja sam plovio mnogim morima i okeanima a najviše Panonskim morem. E, to je bilo more... 
More kakvog nema nigde... 
Eto, sada ga nema ni ovde... 
Nekad mi tako bude teško što ga da nema... 
Prosto bih i zaplako da nisam kapetan, jer kapetani ne plaču... Najteže mi je ovako uveče, pred spavanje... 
Ne mogu da zaspim jer nema mora da me ljuljka...
Ih, kako je to bilo milina... 
Mornar na Panonskom moru...

Kad se setim kad smo jednom, dok je postojalo Panonsko more, plovili u potrazi za gusarima koji su pljačkali druge brodove. Baš sam bio ljut jer su ti gusari opljačkali brod moga druga kapetana Đoše.

Idemo mi tako morem, vozimo desnom stranom jer moramo poštovati propise, ja gledam okolo ne bih li video nekog gusara, a gusara nema... Idemo tako i na jednoj raskrsnici, dok je bilo crveno svetlo na semaforu, čujem ja nekog kako me zove „Čika Keko, Čika Keko... Kapetane, Čika Keko!“

Pogledam i ne mogu da verujem... 
Na pešačkom prelazu je stajao moj stari prijatelj Kit Mića. Jaoooj, što sam se obradovao jer Miću nisam video bar 154 godine, 3 meseca i 6 dana...

Kit Mića dođe do broda i poče da mi priča... “Joj, Čika Keko, moram ti se požaliti...„

Ja nisam znao šta da radim jer žurim da uhvatim gusare, na semaforu je bilo narandžasto svetlo a Kit Mića bi pričao... Stvarno nisam znao šta da radim... 
Ne mogu da ostanem a saslušao bih Kita Miću. Mislim se, šta da radim, kako da rešim ovu komplikovanu situaciju... Odjednom se setim da na brodu imam veliki akvarijum....

Kažem vam ja Kitu Mići: 
“Vidi Mićo, ja sad žurim da uhvatim gusare a ti ako hoćeš dođi kod mene na brod. Imam jedan veliki akvarijum za tebe pa uđi u njega i možeš da pričaš do mile volje!“

Auuu, kao se Kit Mića obradovao. Odmah se popeo na brod, ušao u akvarijum i  počeo da mi priča: 
„Čika Keko, moram ti se požaliti...“

Rekoh:
 „Reci Mićo, meni možeš sve reći“.

Kaže meni Kit Mića:
 „Čika Keko, ja sam se zaljubio!“.

Ajoooj, baš se iznenadih! Nisam znao to, nisam očekivao...

„Pa, lepo Mićo“, rekoh.

„E, moj Čika Keko, lako je tebi reći lepo... Nego, šta ja da radim?“

„Pa, ženi se“, posavetovah ga mudro. „Lepo se oženi, zaposli se negde u nekoj poslastičarnici jer znam da voliš kolače. Tu će ti biti dobro a i mladu ćemo zaposliti.“

„Ne mogu Čika Keko da se ženim... Ja idem tek u treći razred a zaljubio sam se u jednu malu iz drugog razreda.“

„Ko je mlada, kako se zove?“, upitah ga.

„Pa to je jedna slatka slonica, zove se Mileusniija.“

„Pa dobro, fino... Možda se ne morate odmah ženiti i udavati, sačekajte bar da završite osmi razred pa onda da pravimo svatove“, predložih ja Kitu Mići.

Vidim ja nešto Kit Mića se meškolji, trepće...

„Šta je Mićo, u čemu je tu problem. Lepo je kada se u nekog zaljubiš...“

„Vidiš, Čika Keko ja sam se zaljubio u nju ali ona to ne zna... Stidim se. Ne znam kako da joj to kažem...“

„Mićo moj, pa to nije problem. Najlepše je kad je neko zaljubljen. Nego ti je sačekaj posle škole i ponudi se da joj poneseš torbu. Ako pristane a ti je odmah  odvedi na šampite u poslastičarnicu. Tako ćete se sprijateljiti a ljubav će sve ostalo sama uraditi...“

Kit Mića je bio jako srećan. Odmah je iskočio iz akvarijuma u Panonsko more.

„Hvala Čika Keko, mnogo ti hvala. Idem odmah od mame da traži pare za užinu a vodiću Mileusniju na šampite. Hvala! Idem! Žurim!“

Odjuri tako Kit Mića u susret svojoj maloj slonici Mileusniji.

Da li ste vi zaljubljeni?

Neki jesu, neki nisu, a neki zevaju... 
To se verovatno spava onima koji nisu zaljubljeni. Nema spavanja ni za zaljubljene ni za nezaljubljene.

Večeras ćemo celu noć pričati i pevati...

Budite se...

Dok u klupi uvek, srećan sa njom sedim

Malo druge slušam, više u nju gledim

Olovku joj oštrim, gumicu joj dajem

U razredu naravno, za druge ne hajem

Šapućem joj često, mada ne bih smeo

Valjda ćete shvatiti, čega je to deo

To nije drugarstvo, dobro se to vidi

Možda me ne voli, il' se samo stidi

Gde ste sad vi pošli? Spava vam se...? Ih, pa imate više od šest godina... Bebe neka idu na spavanje... Šta vam to treba? Ako spavate brzo ćete narasti i postati veliki. Ko još danas voli da bude velik!

Evo jedne zagonetke i ako pogodite rešenje ove zagonetke možete na spavanje a ako ne pogodite ostajete da se družite sa mnom...

Kada Sunce zađe, pojavi se tama

Međ’ zvezdama stoji jedna kugla sama

I ona nam svetli kad su vedre noći

Do njenoga imena pokušajte doći

Pogodite... .

Zabranjeno šaptanje. Toga nema, morate sami... 
Bake i deke nisam vas pitao.. 
Ko vam je šapnuo da je to Mesec? Kako da baš svi znate? Pa dobro, dobro...  
Vidim da vam se baš spava... 
Ništa... 
E, za sutra spremam nešto nespavanskije pa će te sigurno ostati sa mnom... 
Ne puštam vas... 
Laku noć... Idite da spavate a i ja ću malo da sklopim oči da bolje razmislim šta ćemo sutra da radimo... 
Neću, neću da spavam...  
Samo razmišljam sklopljenih očiju...
 Do sutra...

PRIČA O MAMUTU CEMENTOSU - PANONSKE PRIČE NESPAVANKE

Mi mornari smo obišli toliko puta po ceo svet i toliko puta po pola sveta da smo plovili noću a spavali danju, pa plovili danju a spavali noću, pa smo onda samo plovili a nismo spavali uopšte…  Nikada se nije desilo da smo spavali a nismo plovili…

Najviše sam plovio po Panonskom moru. Znate li gde je to? Pa, to je ovde, evo baš ovde..., tu pod našim nogama... Da, da... Tu je bilo Panonsko more... Ili, ako vi niste ovde nego ste tamo, to je onda ovo ovde za vas tamo, pa je onda za vas Panonsko more tamo pod vašim nogama. Ovde ili tamo je, kako za koga, bilo Panonsko more. Za mene je ovde...

Nego da vam ja ispričam kako smo mi jednog davnog leta plovili pet dana i pet noći Panonskim morem dok nismo stigli do ostrva Fruška gora. Prilazimo mi ostrvu Fruška gora i gledam ja gde da parkiramo brod. Naravno da gledam ja, jer sam ja kapetan a kapetan je glavni i on mora da gleda...

Gledam ja tako i odlučim da se parkiramo na parkingu kod drevnog mesta Beočin. Polako mi parkiramo brod na jedno slobodno parking mesto. Oko parkinga se skupilo mnoštvo ljudi jer se u to vreme brodovi nisu često parkirali u Beočinu. Ljudi su se gurali da mi se jave, vikali su: „Čika Keko kapetane, Čika Keko kapetane, dođi...“

Taman kad sam hteo da zakoračim na obalu, ljudi su počeli da ciče i vrište, jure, trče, beže, skaču, kotrljaju se i prevrću, viču, deru se...

Šta to bi?

U daljini se video oblak prašine kako se približava parkingu za brodove. Sve se čulo nešto kao „dum, dum..., tapa, tapa..., trč, trč...“ Oblak prašine se približavao mom brodu... Ja sam mirno stajao i čekao da vidim šta će da se desi. Odjednom. oblak stade, prašina se raziđe... Imao sam šta i da vidim. To je bio moj prijatelj mamut Cementos. Čuo je i video da stižem pa je došao da mi se javi. Ja siđoh sa broda, izljubih se sa mamutom Cementosom i raspričasmo se. Te, „šta ima novo“, „kako si“, te, „kako zdravlje“, „kako žena“, „kako deca“... Pitam ja njega ga da li još igra košarku, on kaže da se vratio hokeju i akrobatskom plesu. Pita on mene gde sam ja, gde idem, kada ću opet da dođem... Toliko smo se raspričali da nismo osetili da je leto prošlo, da je počela zima. Vidim ja nešto mi hladno, poče sneg da pada a Cementos priča li priča... Ja sam već počeo da cvokoćem. Kažem, „Prijatelju Cementos, malko mi je hladno, prehladiću se pa neću moći da vozim brod... Hajde da se mi raziđemo pa ću ja doći kad otopli...“

Cementosu bi žao što hoću da idem, mal’ se nije rasplakao. Pa, i jeste se raplakao.... Plače mamut, ja ga tapšem po ramenu, jedva se rastadosmo. Poče snežna oluja, jedva stigoh do broda. Umalo me sneg nije zatrpao. Izađosmo sa parkinga za brodove dok nam je Cementos mahao. Mahao nam je i mahao dok se nije izgubio u daljini. Eh, drugarstvo je najlepša stvar na svetu. Ko ima druga taj ima sve...

A vi, gde ste pošli? Na spavanje... Nemojte ići. Šta ću ja bez vas? Ko će mi praviti društvo? Evo, evo sad ću vam odsvirati jednu pesmicu da vas razbudim...

Kada imaš druga, kad' drug ima tebe

Kad' za druga uvek, uzimaš od sebe

Kada pomoć daješ, i drugi je nude

Kada posle toga, svako srećan bude

Kada deliš užinu, kada deliš muku

Kada imaš koga, da držiš za ruku

Kada uvek s nekim, tajne deliš nove

Taj divan osećaj, drugarstvo se zove

Još uvek vam se spava? Ta, nemojte sada da spavate, molim vas... Pa ako odete da spavate onda ćete se odmoriti i sutra lako ustati i ići u školu... Ako se odmorite dobićete bar jednu peticu iz nekog predmeta...  Nemojte ići... Evo ni meni se ne spaavaaaa... Sad je najzanimljivije... Meni se skoro nikad ne spaaavaaaa... Evo, ako pogodite rešenje ove zagonetke možete na spavanje a ako ne pogodite onda ostajete da se družite sa mnom...

Kada noću gledaš ti nebo nad nama

Puno svetlih tački ne sakriva tama

I pred okom tvojim što trepere male

Moraš da se setiš kako bi se zvale... 

Hajde pogodite... Hajde.. Molim? Niste čuli dobro?

Nema šaputanja, nema... Nije fer... Morate sami... Mame i tate, tišina... Kako, kako...? Ih, pa ko vam je rekao da su to zvezde? Kako svi znate?

Pa dobro, dobro, ali nemojte ići na spavanje... Šta ću je bez vas? Vidim da vam se baš i ne spava... Ili vam se spava? Meni se samo malo zeevaaa, ali mi se ne spaavaaaa... Izvinite zbog zevanja.

Pa što odlazite? Nemojte... E, da znate, sutra ćete sigurno ostati sa mnom... Ne puštam vas sutra... Laku noć... Možda ću da i ja prilegnem iako mi se ne spaaavaaaaa.......