Јутро, које је негде још сабајле
кренуло из далеке Кине, полако је стизало на обронке Фрушке Горе. Пролећни смог
се ширио из правца Новог Сада па преко Беочина стизао на осунчани пропланак где
се налазила необична дружина.
Велики бели зец је стајао на једном пању и без прекида нешто објашњавао једној
дивљој свињи и једној дивљој гуски.
- Не може се више овако. Моје крзно
није више бело... Још мало па ће постати чисто сиво а ускоро изгледа и црно...
Па ја сам кроз генерације чувао своју белу крв, то јест, бело крзно... Још мој
прапрапрадеда је дошао из далеког Сибира и населио се овде... Кад год кренем из
Бачког Моноштора и Горњег подунавља
мало по Војводини увек ми се крзно испрља... Па, људи, докле ће то тако... Не звао се ја Бачки Бели Зец ако ја томе не станем на
пут... - Бачки Бели Зец је
причао без даха...
- Јесте, јесте – наставила је дивља
свиња – и код нас је тако. Кад год ја кренем негде на пут из Купинова, са
Обедске баре, увек наиђем на неки свињац... Свуда најлон кесе, гуме, ђубре, крш
и лом... Не може то тако... Не звала се ја Сремска Дивља Свиња ако ти се Бачки Бели
Зеко ја не придружим у тим..., тим..., како се то каже данас, тим...,
креколошким акцијама...
- Нису ти то креколошке акције, то
су еколошке акције – исправи је дивља гуска која се звала Банатска Дивља Гуска.
Код мене у Уљми, на
Делиблатској пешчари редовно спроводимо еколошке акције али чим кренем рођацима
у посету у Горње подунавње, то је тамо код тебе Бачки Бели Зеко, на том свом путу на свашта наилазим. То је толико
дима, чађи, смога, неког горког ваздуха... Најгоре ми је када летим поред
Панчева... Тамо морам да слетим и наставим пут аутобусом јер кроз тај ваздух се
не може ни летети...
Нема коментара:
Постави коментар