Kada sam nekada
davno plovio svetskim morima imao sam priliku da srećem neobične zemlje i
neobične ljude. U tim zemljama sam viđao neobične stvari, predele, biljke,
životinje...
Neobični ljudi su mi pričali neobične priče za koje sam ja potom
uviđao da su te priče sasvim obične i normalne...
Jednom kada sam
plovio Neobičnim Morem odlučima da svartim u Nedođiju i posetim svog drugara
Petra Pana. Petar Pan je uvek bio pun neobičnih i zanimljivih priča. Ovom
prilikom mi je ispričao poučnu priču o životu bodljikavog praseta.
„Čika Keko, da li
ti zanš da kad je hladno, bodljikavo prase traži
drugu bodljikavu prasad da leže zajedno, da se zbiju, jer im je tako toplije. Da nemaju bodlje, to bi bilo lako.
Ali, bodljikava prasad imaju duge i oštre bodlje. Kad se zbiju u gomilu, bodu jedno drugo.
To nije dobro.
Ali, bodljikava prasad imaju duge i oštre bodlje. Kad se zbiju u gomilu, bodu jedno drugo.
To nije dobro.
A nije dobro ni kada im je hladno.
Zato se bodljikava prasad dugo muče dok ne nađu neko zgodno rastojanje da budu
jedno uz drugo, a da se ne bodu.
To rastojanje zove se lepo ponašanje....“
Malo sam se
zamislio i reako Patar Panu:
„U pravu si dragi
Petre... To je lepo ponašanje: da ja ne povredim
tebe, da ti ne povrediš mene... Da pomognemo jedno drugom da i meni i tebi bude
dobro.“
„Razumemo se! Zar
ne?“, reče mi Petar Pan i odledi da poseti Vendi a ja sam se češkajući po glavi
vratio na brod jedva čekajući priliku da nekom ispričam ovu priču.
I mi se razumemo!
Zar ne?
Нема коментара:
Постави коментар