уторак, 28. октобар 2014.

KAPIJA SRPSKOG MOZGA - ČIP KOJI ČITA MISLI




Hiljadu mu zupčanika, lanaca, prenosnih mehanizama koji čangrljaju u mozgu moje žene. Njoj nekada ne možeš objasniti ni ono objašnjivo a kamoli neobjašnjivo a nekada ne možeš skontati ni šta ona radi a kamoli šta misli...
Kao što je rekao Karl Marks rekao: „Mnogo kvoca a malo pilića voda“, ili što je u isto vreme, nezavisno od njega rekao Fridrih Engels: „Mnogo kvoca a malo jaja daje“. Sve se svodi na isto...

Razmišljajući o tom problemu sa svojom životnom saputnicom shvatio sam da treba izmisliti nešto što će omogućiti da čovek može da čita tuđe misli i upravlja elektronskim spravama a u isto vreme da drugi mogu da čitaju strogo određene čovekove misli.
Revolucionarni čip bi stvorio mogućnost kontrolisanja ljudi i objekata oko sebe korišćenjem isključivo svojih misli.
Čip u mozgu bi trebao "čita" misli i da ih šalje prema kompjuteru koji ih dešifuje uz pomoć uz pomoć specijalnog softvera što omogućava uključivanje televizora, menjanje programa te prilagođavanja jačine zvuka, uključivanje i isključivanje špreta, bojlera, veš mašine, muzičke linije, kompjutera...
Možete shvatiti kako bi lepo bilo da možete da vi pomislite „ženo, ja bih jedno pivce“ a ona to pročite bez da ste to glasno rekli i kaže „dobro“, a vi pročitate njene misli koje kažu „dembelanu, bolje da mi pomogneš pri spremanju kuće“ – tako odmah znate na čemu ste.
Ili vi udobno sedite zavaljeni ispred televizora i onda samo svojim mislima uključite ringlu na šporetu na koju je vaša supruga stavila kafu da se kuva a što ste joj mislima javili da uradi.
Ili još bolji primer je da kada vi mislite o jednom ukusnom sendviču koji bi ste pojeli i taman hteli da mislima to javite svojoj ženi ona stiže sa već napravljenim sendvičom jer je prethodno pročitala vaše misli.
Čip koji sam smislio sam nazvao „Kapija srpskog mozga“, a sastoji se od gotovo 100 elektroda, 100 dioda, desetak katoda, nekoliko anoda i još par desetina sitnica i trebao bi biti implantirano u mozak. Problem je u tom što nema tako glavatog čoveka u čiju glavu bi mogli da stavimo takav čip. Nije on puno težak, ne više od desetak kilograma ali puno površinski prostora zauzima relejna tabla koja služi kao višesmerna samorotirajuća antena koja bi trebala da bude minimalne površine jedan do dva kvadratne metra.... Upravo sam zaokupljen rešavanjem još tog jedinog problema koji je ostao polu-rešen.
Ali što bi rekao čuveni fudbalolog Dragan Džajić: „Sve što ima rešenje nije nerešivo.“
Dok to sve ne smislim i ne realizujem i dalje moram sam u prodavnicu po pivo za moju suprugu i multivitaminski sok za mene ali tek pošto usisam kuću i rasprostem veš posle kuvanja ručka...
Taj čip je spas...
Hmmm...

Arkadije Jovanović

Нема коментара:

Постави коментар