уторак, 27. фебруар 2018.

NOMOFOBIJA, bolest novog doba – ČIKA KEKIN DNEVNIK


 

Dragi dnevniče,

najveća od svih bolesti je zavisnost, jer čovek može postati zavisan od bilo čega... Kada se kaže zavisnost, obično pomislimo na drogu, alkohol, kocku...

Mada, eto, naš portir na Institutu za dijetesku ishranu u Turiji, umesto da je, kao i svi na Institutu zavisan od kobasica, on je zavisan od čvaraka...    

Kako sam otkrio u svom istraživanju, pored zavisnosti, kod nas se često oboleva i od zavistnosti... 
Eto, koleginica sa Katedre za šunke, Melanija Tankosić Trbušković, na gore pomenutom Institutu boluje od zavistnosti jer je njen kolega sa katedre zavisan od kafe kuvarice na istom Institutu...      

A, da li može da postoji i zavisnost od mobilnih telefona ili je samo reč o potrebi za modernim sredstvima komunikacije, stručnjaci na našem Fakultetu za primenjenu telefoniju u Neštinu, još nisu utvrdili.

Ukoliko strahujete da ćete ostati bez dometa, kredita ili da će vam se isprazniti baterija mobilnog telefona, onda patite od nomofobije, vrste zavisnosti od koje se u Beogradu leče već dva pacijenta. Strah je zavladao zbog početka ove epidemije pandemijskog tipa...
Ovom novom strahu, čije je ime nastalo od skraćenice „no-mobile“, kumovali su istraživači iz Kupinova koji su proučavali ovaj sindrom. Istraživači su došli do jednog zanimljivog zaključka da 53 odsto korisnika mobilnih telefona pati od nomofobije
Prema ovom istraživanju, postoji i mofobija po kojoj 58 odsto ispitanika koji nemaju mobilni strahuje da ga nikad neće imati...  

Mnogima je danas praktično nemoguće da zamisle život bez mobilnih telefona, bez te mogućnosti da sa svima stalno budu u kontaktu, a naročito bez konstantnog slanja i primanja SMS poruka.
I moja baka spada u zavisnike od SMS poruka....
Jednom je dobila poruku sledeće sadržine: „Pošalji ovu poruku stotinama prijatelja i nešto neočekivano će se dogoditi.“ Nju nije mrzelo i stvarno je poruku poslala stotinama prijatelja i poznanika...
Stvarno se dogodilo nešto neočekivano za nju, a za mene očekivano, prvo je imala praznu bateriju a kasnije i veliki račun!!!

Da čovek nema mobilni telefon pored sebe ko zna kako bi se iz neke situacije izvukao. Čitam eto u nekim novinama kako je u nekoj pariskoj policijskoj stanici zazvonio telefon. Dežurni uzima slušalicu i čuje preplašeni muški glas:
“Govorim iz ženskog manastira... Upomoć, spasavajte... Ovde je upao lopov.“
“A ko to govori?“
“Lopov...“ 

Tako je nekada ne postojanje mobilnog telefona otežavalo život ponekima zbog nedostatka pravovremenog protoka informacija. Evo šta se desilo našem fakultetskom domaru Muji koji domarski doktorat završio u susednoj državi. 
Kreće Mujo na posao, i, taman da izađe iz kuće zazvoni telefon. Mujo diže slušalicu:
“Pogriješio si broj jarane.“
Nakon nekoliko sekundi telefon ponovo zazvoni.
“Ne, bolan, ovo nisu informacije o stanju na putevima! - reče Mujo tipu sa druge strane žice.
Okrene se prema Fati i reče:
“Ma, vidi ti ovo, neki kreten stalno zove i pita da li je put čist!“                                                                           

Ne znam...
Mada, znam ja, ali možda mi nije baš sve jasno...
Ustvari, jasno je meni samo nisam pametan...
Mislim...

Stvarno... 

недеља, 25. фебруар 2018.

O MATEMATICI – ČIKA KEKIN DNEVNIK



Dragi dnevniče...

matematika je za neke nauka, za neke bauk a je matematiku držim u malom prstu. Ne zato što mi je mali prst velik ili zato što je matematika mala, već zato što je poznajem u dušu...
Ja sam praktičko matematički psiholog - psihijatar...
Ja znam više o matematici od onoga što mnogi ne znaju o matematici...
Matematika je logičko promišljanje svojstveno ljudima...
Matematika je odraz zakonitosti koje vladaju u našem umu...
Ovim sam hteo da kažem da putem matematika mi ljudi, kakvim nas je priroda stvorila sa našim fizičkim i umnim osobinama, našim doživljajem sveta, načinom na koji funkcioniše naše telo, čula, um i međudejstva čoveka i prirode, lakše razumemo i rešavamo probleme.
Da vam to praktičnije objasnim... 

To vam je kao kada muškarac plati 2 evra umesto 1 evra za stvar koja mu je potrebna a žena plati 1 evro umesto 2 evra za stvar koja joj nije potrebna!  
Biti matematičar je divota!
Najlepši trenuci u životu matematičara su prvih nekoliko trenutaka nakon što reši težak zadatak, a pre nego što pronađe grešku...

Još je moj školski drugar Arhimed odveo matematiku u svet iza zamislivog, omogućujući brojevima da rade neverovatne stvari. Tako je jedan od Arhimedovih sledbenika i onih profesora matematike što vole da kažu:
„Samo Bog zna za 5, ja znam za 4, a vi, u najboljem slučaju, možete dobiti 3“, rešio da proveri đake...
Dao im je neobičan zadatak, koji glasi otprilike ovako:
"Zamislite da ste, sa još 25 putnika, u autobusu, koji se kreće brzinom od 60 kilometara na čas, pravac jugozapad, temperatura je plus dvadeset  stepeni, pored puta teče potok
u kome je temperatura vode +14, šoferu fale dva prednja zuba, i subota je... Koliko ja imam godina?"
U razredu, naravno, muk, profesor se slavodobitno smeje... Mali Đole Ajnštajn diže dva prsta, a profesor cinično kaže - "'Hajde..."
Mali Đole reče: "Vi imate 44 godine!"
"Bravo! Kako si pogodio?", uskliknu profesor...
"Pa prosto... Kod nas u komšiluku ima jedan Mika, on ima 22 godine, i svi kažu da je polu-idiot..."

Matematiku i matematičare treba samo razumeti...
Ne znam da li ste već čuli ovu priču... 
Jednog lepog letnjeg dana ukrcaše se dva čoveka u balon i odleteše. Najednom dune jak vetar i odnese ih u neki nepoznat kraj. Odlučiše da se približe zemlji i upitaju nekog prolaznika u kom su mestu. Nakon malo traženja primetiše nekog čoveka i viknuše mu iz balona:
»Hej! Gde smo mi sada?» čovek pogleda gore, duboko se zamisli, razmišlja on, razmišlja, i na kraju odgovori:
«U balonu!».
Ova dvojica u balonu behu iznenađeni njegovim odgovorom, i nakon par trenutaka jedan od njih reče:
«Ja sam siguran da je taj čovek matematičar!»
«Kako si to zaključio?» upita ga njegov kolega.
«Pa evo,» kaže on, «Prvo, razmišljao je pre nego što je odgovorio. Drugo, istina je ono što je rekao. I treće – od toga nemamo nikakve koristi!»

Moj rođak iz Martinaca, jedan od najjačih bostandžija kaže:
„Šta će nam matematika u životu kad je digitron kod Kineza 100 dinara...?“                                                                                                           
Neki kažu da su Srbi izmislili matematiku…
Ispred kafane se zbroje, a u kafani se oduzmu…
Ne znam...
Mada, znam ja, ali možda mi nije baš sve jasno...
Ustvari, jasno je meni samo nisam pametan...
Mislim...

Stvarno...

субота, 24. фебруар 2018.

VODA U PRAHU – ČIKA KEKIN DNEVNIK


Dragi dnevniče,

među različitim elementima koji okružuju čoveka na Zemlji samo se voda javlja gotovo svuda, pa čak i u kolenu. 

Moj kolega sa Instituta za tekuća pitanja u Sremskim Karlovcima, Mile zavani Čokanjče, proučava kombinacije vode sa drugim hemijskim supstancama i došao je do zaključka da se čudesan život vode nikada se ne gubi sa površine Zemlje samo se prilagođava novom okruženju u dodiru sa vinom...
Zbog vode i oko vode rađale su se i umirale civilizacije, vodili ratovi, dogovarala primirja. Čitav je život na Zemlji, u biti, nastao u vodi...

Da li će u budućnosti nestati voda ili će je biti viška?
Što bi rekao dedinog pradede brat od ujaka:
Tek kada je bunar prazan, shvatimo koliko nam je voda važna.“ 

Na Fakultetu za vodu u Irigu, Institut za napitke, Katedra za destilate tvrde “Vino nije voda, a da bi ste održali ravnotežu i zdravlje organizma popijte 8 čaša vode na dan – sa vinom a može i više puta, kad god jedete šunku.“
Voda ima još jednu vrlo popularnu namenu a to je kupanje subotom...
Kupanje u službi lepote, odnosno kupanje koje obavljamo jednom nedeljno, i koje traje najmanje jedan sat...
Rezultati najnovijih istraživanja pokazuju da je mnogo zdravije biti prljav nego se tuširati svaki dan – što naročito važi za decu.
Redovno tuširanje moglo bi da dovede do oštećenja mozga, čije bi posledice bile slične simptomima Parkinsonove bolesti! Krivac je magnezijum prisutan u tekućoj vodi, tvrde naučnici sa medicinskog fakulteta u Erdeviku. Pa, sad se ti kupaj svaki dan…
 
To neprekidno kretanje vode sa svoja tri lica, od gasovitog stanja kao pare, do tekućega i čvrstog u obliku snega i leda, mi je dalo ideju da napravim civilizacijsko naučni preokret... Shvatio sam da je najveći problem vode kad je nema...
A vode nema kad se popije, ispari, nema kiše, tražiš je u pustinji...
Da bih rešio probeleme nedostatka vode odlučio sam da pronađem vodu u prahu! Time bi sve bilo rešeno...
U ovom obliku voda ne može da ispari, ne može da se prospe...
To jest, može da se prospe ali ti je opet sakupiš metlicom i lopaticom...

Eureka!

Voda u prahu je laka za transport, čuvanje i konzumaciju...
Kad želiš da je koristiš potrebno je da prah razmutiš u vodi u srazmeri jedna kašičica na dva decilitra vode i problem je rešen!

Eureka!

Voda nekad može da bude i loša. Tako je pre neki dan došao sin kod mene i rekao:
 „Ćale, pokvarila su nam se kola.“
“Šta? Šta se desilo?“, upitah ga ja.
“Ma, ušla voda u karburator“, odgovori moj naslednik.
“Odkud ti znaš da je voda ušla u karburator?! Daj da vidim… Gde su kola?“, upitah ga.
“U jezeru“, odgovori on.


Ne znam...
Mada, znam ja, ali možda mi nije baš sve jasno...
Ustvari, jasno je meni samo nisam pametan...
Mislim...
Stvarno...


петак, 23. фебруар 2018.

O BAJKAMA – ČIKA KEKIN DNEVNIK




Dragi dnevniče,

bajke su te uvek bile koje su decu nosile na krilima mašte...
Nekada su bake i deke čitale unucima a mame i tate su čitale deci – tako da su deca imala nekoliko pšrograma za čitanje i slušanje bajki što mu danas dođe kao kablovska televizija. Te bajke su donosile sreću u dečiju javu...    

Dete danas može biti srećno ako mu roditelji uopšte nešto stignu da čitaju. Ja se baš sećam osećaja dok su mi drugi čitali bajke...
Nije mi u nekim trenucima bilo svejedno. Često sam se poistovećivao sa ona 3 praseta i najstrašniji mi je bio onaj deo u kojem vuk šeta oko kuće pre nego što je sruši. Zamišljao sam da meni tako neko opasan stoji pred vratima a ja ne mogu pobeći.
Danas deca drugačije doživljavaju te bajke...

Moj mali rođak iz Odžaka mi je ispričao nekoliko bajki onako kako ih on vidi...

Pepeljuga je klasična sponzoruša, kod kuće rinta, najgore i najprljavije moguće poslove radi, svi je ponižavaju..., ali zato kad uveče izađe, kad se dotera i namontira, nema tog frajera koji je neće primetiti. I najžešći baja iz kraja će je poželeti za sebe. E sad, da ne ispadne laka riba, praviće se nezainteresovana, otići će bez pozdrava, ali nekako sasvim slučajno izgubiće cipelicu... Ili vizitku sa brojem mobilnog...
Cipele su ipak skupe, a i kako da ide kući bosa, mislim, to bi baš bilo smor...
Uglavnom, postaraće se da on nekako sazna ko je ona..., i eto ti srećnog kraja.

Snežana  je tek riba, pobegla od svoje kuće, bogataške, u kojoj je bila mažena i pažena kao princeza, u nekakvu hipi komunu da živi sa sedmoricom bradatih čudaka koji ceo dan kopaju u rudniku, a ipak su srećni i pevaju non-stop...
Jadna njena maćeha, tri puta je dolazila da je urazumi, ali nije vredelo...
Neće ova kući, lepo joj tu gde je...
I šta onda bi, valjda se predozirala ili tako nešto, skoro da će da umre, kad naiđe princ i odvede je na ispiranje želuca...
I tako, preživela ona a valjda joj i dosadilo sve ono pevanje, te rešila da ostane sa princom... Dakle – srećan kraj...   

Aladin je narodna priča sa srednjeg istoka koja je zapisana u delu „Hiljadu i jedna noć“. Ova priča je uzeta kao osnova za nama poznati Diznijev crtani film „Aladin“ gde je ubačen, kao novi lik, leteći ćilim. Ovaj čarobni leteći ćilim vozi sam, a sve što se traži od njegovog pilota je da ostane na njemu. Danas se prave vozila koja poseduju sisteme veštačke inteligencije koji se primenjuju i na robotiku. Ovi sistemi omogućavaju različite funkcije kao što su: autopilot, pružanje različitih informacija o okolini u kojoj se vozilo nalazi,  kao i upravljanje mnogih drugih sistema koji olakšavaju vožnju.      
                                                                                                                                               
Ispričao mi je i jednu o zmaju: „Preko 7 gora i 7 mora, 7 pustinja i 7 planina, 7 okeana, 7 livada i 7 provalija, 7 šuma, 7 brda i 7 nizija, 7 ravnica, 7 pašnjaka i 7 reka živi jedan zmaj. On se probudi jednog jutra i pomisli: - Auuu, gde ja to živim...!     
                                                                    
Mali je hteo da mi ispriča i sledeće bajke: Carevo novo stelt odelo, Guliver i deatomizirani Liliputanci, Baš Nerđajući čelik, Mačak u antigravitacionim čizmama, U cara Trojana USB uši, Tri virtuelna praseta...

Nisam imao vremena da ih slušam ali sam se zamislio...
Ne znam...
U stvari znam ja ali mi nešto tu nije jasno...
Mada mi je jasno samo nisam pametan...
Mislim... 
Stvarno...


среда, 21. фебруар 2018.

ГДЕ ОДЛАЗЕ СНОВИ?



Велик ми је проблем
Не знам да се снађем
Када се пробудим
Где да сан ја нађем

Толко лепих снова
Пуна ми је глава
Али само онда
Док се лепо спава

Када се пробудим
И угледам дан
Док се ја обучем
Нестаде ми сан

Шта ја да радим
Током ноћи нове
Којом замком тражим
Да уловим снове

Док не нађем замку
Да ухватим снове
Сањаћу ја знам
Снове лепе нове


Саша Јовановић



уторак, 20. фебруар 2018.

ЗАШТО ПАДА СНЕГ



Зашто пада снег
Само кад он хоће
Да ли га наручити
Некад неко моће

Зашто пада снег
Са далеког неба
Већ као сва трава
Да расте он треба

Не знамо од горе
Када ће он доћи
А кад је ко трава
Он расти ће моћи

Тада би сва деца
И одрасли знали
За време распуста
Снег би сложно брали



САША ЈОВАНОВИЋ



понедељак, 19. фебруар 2018.

БОЈЕ



Црвена је љубав
Бела боје среће
Црна је сва туга
Зелена пролеће

Жута ми је јесен
Бела ми је зима
Док нам радост наша
И све боје има

Небо ми је плаво
Река често сива
Док риба у тегли
У безбојном плива

Црна ми је ноћ
А бео ми дан
Бео ми је јастук
Шарен ми је сан

Крв ми је црвена
Са црном бих плако
Али сваку боју

Ја испрљам лако




Саша Јовановић

ВОЈВОЂАНСКЕ ШУМЕ






Војвођанске шуме наше
Наша плућа зраком хране                                                                
Од сунца нас лети крију                                                                              
Од хладноће зими бране

Многи живот ту се рађа                                                                              
Многи живот ту опстаје
Војвођанска шума наша                                                                                         
Не узима - само даје

Војвођанске шуме старе
Од столетног храста здане                                                                       
Многа бића, многе биљке                                                                                
У њима се стално хране

Војвођанске шуме мале                                                                                    
По равници разбацане                                                                                  
Да нападну неће никог                                                                               
Само хоће да се бране

Зато чувај свако дрво                                                                                     
Зато чувај сваки луг                                                                                      
Зато чувај сваку шуму                                                                            
Природе си онда друг


Саша Јовановић

петак, 16. фебруар 2018.

СЛОН ЈЕ НАЈЛЕПША ПТИЦА...








СЛОН ЈЕ ЗА МЕНЕ
НАЈЛЕПША ПТИЦА
КАД ЛЕТИ, ЛЕТИ
КАО ПТИЦА ПРАВА



ЖИВИ У КРОШЊИ
АФРИЧКОГ ДРВЕТА   
А ЛЕПО ЦВРКУЋЕ

БАШ КАО КРАВА




Саша Јовановић

уторак, 13. фебруар 2018.

ZAŠTO LJUDI NE ČITAJU – ČIKA KEKIN DNEVNIK


Dragi dnevniče...

negde sam čitao da je dobro čitati...
Za one koji nisu upoznati sa ovom aktivnošću, čitanje je ljudski proces usvajanja značenja iz pisanih tekstova... Da li ste upoznati sa tim? 
Prosečna osoba se nalazi u prilici da čita na hiljade reči svakog dana. Bilo da se radi o knjizi, o novinama, ili o časopisu...
U mom proučavanju sam došao do podatka da kod nas veoma mali procenat prosečnih osoba koristi ovu šansu...

Moja baba tetka Persida je baš volela da čita. Jednom se nešto ona začitala i čitajući upita deda strica Gavru: „Jeli Gavro, deder reci mi gde su Alpe?“
„Otkud ja znam, ti si spremala kuću...“, odgovori joj deda stric Gavra iz dvorišta.
Bolje čitati bilo šta, nego ništa... 
                                                                                                      
Sećam se kako je strina Mara volela da čita...
Toliko je volela da čita da čak ni za vreme okupacije nije išla u toalet bez nemačkih novina iako nije znala ni reč nemački...
To je zato što naših novina nije bilo a ona je toliko volela da čita...

Osim velike mogućnosti za proširivanje znanja, istraživanja Univerziteta u Botošu pokazuju da je čitanje najefikasnije sredstvo za uklanjanje stresa. Ovde kod nas ljudi su pod takvim stresom kao da niko ništa ne čita, radije piju bensedine, čajeve protiv stresa ili idu kod vidovnjaka, iscelitelja i magova...

Oni koji ne čitaju pravdaju se time da knjiga oduzima previše vremena, da je prevaziđena, da slabo vide, da ih boli glava od čitanja, neki se pravdaju čak i time da ne znaju da čitaju...
Ove što nemaju vremena mogu da razumem, ljudi jednostavno nemaju vremena...
Ove što slabo vide takođe mogu da razumem...
Eto, pre neki dan je deda Gruja, deda Gavrin brat došao kod doktora i rekao: „Doktore, trebaju mi naočare, izgleda da slabo vidim...“
„Sigurno je da vam trebaju naočare, ovo je banka“, odgovorili su mu...

Nikako ne mogu da razumem ove što ne znaju da čitaju...
Zašto ne nauče da čitaju? Oni pojma nemaju šta propuštaju...
Propuštaju da mogu da nađu izgovor zašto ne čitaju...

Veliki mislilac i akademik iz Sakula, Mile Glavonja ima svoj stav o čitanju:
"Previše čitati šteti procesu razmišljanja. Najveći mislioci koje sam susretao na pijaci u Bubanj Potoku, koje sam proučavao, bili su gotovo najmanje načitani."

Nečitanje najviše brine pisce...
Ja kad sam napisao svoj prvi roman kupaca romana nije bilo. Neprekidno sam razmišljao šta da uradim kako bi ljudi čitali moj roman, to jest  kako da prodam štampane primerke knjige. Najednom mi sinu ideja – dao sam oglas u novine narednog sadržaja:
„Milioner, visok, elegantan, obrazovan, muzičar, rado bi se oženio sa gospođicom koja bi bila u svemu slična junakinji romana “Ništa bez ljubavi” koji je napisao Profesor Arkadije...“
Roman je ubrzo rasprodan...

U našoj porodici se čitanjem bavila i strinina sestra od strica Sofija Bukvar koja je uobičavala nama deci i da govori:
 "Čuvajte se tekstova o zdravlju, možete umreti zbog štamparske greške.“

Ne znam...
Mada, znam ja, ali možda mi nije baš sve jasno...
Ustvari, jasno je meni samo nisam pametan...
Mislim...
Stvarno...




понедељак, 12. фебруар 2018.

SVO ZNANJE POČINJE OD OCA - ČIKA KEKIN DNEVNIK



Dargi dnevniče,

Ne postoji oblast ljudskog života za koju mi nemamo vrhunske stručnjake. 
Pa mi imamo i stručnjake koji se bave samo stručnjacima...
Evo baš neki dan kaže meni moj prijatelj Pera, zvani Katedra, inače dekan fakulteta za stručnjake u Kajtasovu, kako imamo sve više i više univerzalnih stručnjaka...
Zajedno sa njim sam proučavao sve te profile stručnjaka kojima obiluje naša država i kojima se možemo pohvaliti pred celim svetom. Ti stručnjaci su tako stručni da su oni stručnjaci nad stručnjacima...

Eto, na primer, naš stručnjak za bankarstvo je stručnjak koji ti ponudi svoj kišobran kad je sunčan dan i traži ga natrag kad počne padati kiša.

Naši ekonomisti su takvi vizionari da će oni sutra znati zašto se ono što su predvideli juče nije dogodilo danas.

Naš stručnjakintelektualacima sposobnost da razmišlja duže od dva sata o nečemu što nije fudbal i pivo.

Neverovatna sposobnost naših programera se ogleda u tome što su oni sposobni da reše problem koji nisi ni znao da ga imaš, i to na način koji ne razumeš.

U svetu smo poznati po našim stručnjacima konsultantima koji ti skinu sat s ruke, kažu ti koliko je sati i to ti naplate.

Ne znam šta bi smo radili bez naših statističara koji mogu imati glavu u šporetu, noge u zamrzivaču, a ipak će reći da se u proseku osećaju dobro.

Za sve to je neophodan timski rad jer jedino tako postoji mogućnost da se krivica prebaci na druge.     

Jedan od retkih svetkih stručnjaka koji možda može da se meri sa našim je Popaj, stručnjak za spanać i mišiće! Proučavajući Popajevu stručnost naučnici sa Instituta za zeleniš u Pećincima, su ustanovili da svakodnevno uzimanje spanaća znatno snaži mišiće.  

Mi smo uvek i u istoriji imali neprevaziđene stručnjaka između ostalog i stručnjake za borbu i ratnu strategiju. Posle završetka Drugog zasedanja AVNOJ-a upita jedan delegate Tita:
- Dokle će trajati rat, druže maršale?
- Do kraja - odgovori mudro i strateški Josip Broz Tito…

Kod nas obrazovanje počinje još u porodice…
I ja sam prve koraku u svet struke i nauke napravio uz oca…

Stalno sam zapitkivao tatu:
”Kako oni ronioci dišu pod vodom?”
”Ne znam sine... Šta ga znam...”, spremno je otac odgovarao…
”A kako oni austronauti dišu gore?”
”Pa ne znam baš tačno sine. Ne znam kako dišu.”
”A kako oni piloti dišu, kad gore nema vazduha?”
”Pa ne znam sine kako dišu.”
”Tata, izvini što te umaram ja ovako…”
”Ako, ako sine... Samo pitaj... Kako ćeš znati ako ne pitaš….”

Ne znam…
Mislim znam ja, samo mi možda nije jasno…
Nego, jasno je meni ali nisam pametan…
Mislim…

Stvarno…