уторак, 30. јануар 2018.

KAKO JE NASTAO SREM – ČIKA KEKIN DNEVNIK





Dragi dnevniče,

komšijin mali ide u osnovnu školu i uzeh da prelistam neke školske knjige...

Gledam njegove knjige iz prethodnih razreda, knjige koje je spremio za naredne razrede, gledam i ne verujem...
Ni u istoriji, ni u geografiji, ni u bukvaru, ni u likovnom, ni u fizici, nigde nema ništa o tome kako je nastao Srem...
Pa to je da čovek ne poveruje!
Prosto ne verujem da je to moguće!
Čista nepravda!
Piše gde je nastalo sve i svašta a o tome kako je nastao Srem - ne piše!
Da bi se rešila ta nepravda ići ću kod mog dobrog druga Profesora Arkadije, rektora Sremskog univerziteta da taj problem reši kako zna i ume...
Pa, ima li smisla da deca ne uče o tako važnoj temi...

Svako bi trebao da zna da je Bog, kada je delio posede, pozvao sebi predstavnike plemena i naroda cele zemaljske kugle.
Čuo to i Sremac, ali ceo dan je radio u polju i kod kuće, pa je svratio u bircuz gde se zakartao uz vino...
Bog svakom dodeli parče poseda i oni zadovoljni odoše kućama.
No, tek negde sutra, pred zoru, pojavi se Sremac za svoj deo zemlje.
Bog reče kako je okasnio pošto je sve podeljeno.
Sležući ramenima, Sremac jedva prozbori da nije stigao ranije pošto je trebalo završiti važna posla.
Bog se smiluje na Sremca i podari mu „deo svog raja na zemlji“ – posed između dve reke, Dunava i Save, sa planinom Fruškom gorom

Tako je Srem deo Raja na Zemlji.


четвртак, 25. јануар 2018.

ЧУДНО ЈАЈЕ







Појавило се једно право
Црно бело чудно јаје
Крава гледа зачуђено
Не зна она сама шта је

Хоће ли сад теле
Одатле да скочи
Пред биком у невољи
Како ће на очи

Кока јаје чудно гледа
Подиће се граја
Шта ће рећи њен петао
Одакле су црно бела јаја

По дворишту прича
Кренула је разна
Да ли крави и маленој коки
Следи нека казна

Ал' решење паде с неба
Појави се Сима
Руком чешка малу главу
Док у другој, он четкицу има

За ускрс се већ спрема
Наш малени Сима
Ал' проблем је велик
Само црну боју има



Саша Јовановић

уторак, 23. јануар 2018.

СВИЛЕНЕ БОМБОНЕ – из будуће књиге «ПРИЧЕ МОЈЕ МАМЕ»





Други светски рат је прошао. Послератно време је било време обнове и изградње.  Свако је радио колико је морао а добијао колико се могло добити.
Живот је тако текао и у војвођанским селима...                                                                                                                                                
Моја бака је радила у пољопривредној задрузи и за тај рад је плату добијала у натури. Плата стога није могла стати у новчаник јер је у питању било брашно, шећер, со... 
Из тог разлога деца нису имала привилегију да добију који новчић за испуњење неке жеље.             

Тако је моја мама Вера данима чежњиво гледала у излог локалног бомбонџије који је био претрпан којекавим ђаконијама које су сиромашној деци деловале као бајка. 
Зимски сладоледи, лизалице, бомбоне са гумицом су представљали недостижне снове.



Мајци су очи највише сијале када је гледала свилене бомбоне.
Те свилене бомбоне са својим седефастим изгледом су деловале тако нестварно.
Црвене, зелене, жуте, плаве са исто тако разнобојним шарама, цртицама и тачкицама...
Тада је мала девојчица добила свој велики сан – шарене бомбоне.
Црвене, зелене, жуте снове је сањала док се једном није досетила, понудиће бомбонџији део мамине плате у замену за бомбоне - килограм шећера...                                       
Посао је успешно окончан.
Бомбонџија је дао девојчици кесицу бомбона у замену за килограм шећера.



Али тада је настао проблем, где сакрити бомбоне, где се на миру сладити без гладних погледа четворице браће... 
У малој Вери се по први пут јавило осећање бриге само за себе. По први пут је имала нешто само своје и није хтела то да дели. 

А шта радити са бомбонама? 

База је смештена у један стог кукурузовине који је стајао у углу другог дворишта. Мала Вера је била срећна, скоро као никада до тада. Осећала се богатом, поносном на себе и сигурна у своју базу па је прва отишла на спавање да што пре дочека јутро када ће сама, негде на врх баште, организовати себи гозбу.                                                          
Те ноћи је пала страховита киша која није престајала два дана.
Тако је јако падала да нико због ње није могао да изађе из куће. 

Два дана чежњивог погледа у угао дворишта су трајали као вечност.              
Mама је до краја живота имала ту слику у глави и често причала о сну који се претворио  у мору:



„И сада гледам како се пред мојим очима низ кукурузовину сливају црвена, зелена, жута, плава слатка боја...“



Саша Јовановић

ČIKA KEKIN DNEVNIK - LOVCI NA VAMPIRE U VOJVODINI






Dragi dnevniče,
i sam znaš da sam ja jedna vrlo realnа оsobа, kojа živi u realnom svetu i koja čvrsto stoji sa nogama na zemlji tako da ništa ne može da me iznenadi i ja na sve stvari reagujem vrlo realno i praktično sa konkretnim potezima, rešenjima, solucijama, rezolucijama, odlukama, zaključcima i realizacijama.
Kao što bi rekao narodni heroj Profesor Arkadije: „Ništa me ne može iznenaditi ako me neko ranije upozori šta će se desiti“.  

Dragi dnevniče,
moram ti u poverenju ispričati šta mi se desilo...

Pre neki dan zakuca neki starčić na moja vrata.
„Dobar dan.“
„Dobar dan.“
„Treba mi Čika Keka“, reče čičica.
„Evo me“, odlučno odgovorih ja.
„Hteo bih se nešto posavetovati sa vama“, tihim glasom će seda glava.
„Izvolt’e ga unutra“, ponudih mu ja.
Uđe čiča, ja ga ponudih da sedne, ponudih ga sa zdravom integralnom domaćom rakijom što on odbi pa mi se predstavi i poče da priča.
On je bio, prema njegovim rečima, poslednji lovac na vampire uVojvodini, ima 78 godina, svi ga zovu Mrki Paja i trenutno boravi na području Fruške gore. 
Mrki Paja je rođen u Krčedinu  i tvrdi da su se svi njegovi muški preci oduvek bavili lovom na vampire.
Kaže on meni kako su se vampiri pojavili u Vojvodini 1878. godine kada je Austro-Ugarska od Turaka preuzimala vlast na ovim područjima. 
Tada su među vojskom pronalažena tela u kojima nije bilo ni kapi krvi. Zbog toga su vlasti angažovale Pajinog dedu, Mrkog Stevu, da pronađe i ubije vampire.

Mrki Paja kaže da je njegov deda, Mrki Steva, tada usmrtio nekoliko austrougarskih vojnika koji su pokazivali neobičnu žeđ za krvlju. 
Za to je bogato nagrađen od austrijskih vlasti i od tada je neobični zanat ušao u njihovu porodicu.

Jedini način da se ubije vampir, tvrdi
 Mrki Paja, je da njegovo telo sagori u vatri. Priče o kolcima i plašenju krstom su izmišljotina. 
Mrki Paja ih hvata zamkama za medvede.
Mrki Paja je lažno ime ovog čiče, koji kaže da su njegovi preci oduvek krili svoj pravi zanat iz straha od policije jer policija ne veruje u vampire i njegov otac je zbog jednog krvopijca zaradio 20 godina zatvora. 
Od tada se dobro čuvaju i rade u tajnosti. 
Još kaže da se nikada dugo ne zaustavlja na jednom mestu i radi na području cele Vojvodine, malo ode do Srbije ili ako ima neki strani angažman ode do Mađarske i Rumunije. 
U Bosnu ne ide jer oni imaju svoje lovce.

Slušam ga ja i čekam da vidim i čujem što je došao kod mene.

Ekscentrični starac kaže da trenutno 
lovi jednog vampira koji siše krv iz stoke i peradi - jer svi oni tako počnu, a onda pređu na ljude. Kaže da mora da ga pronađe dok se to ne desi.

Mrki Paja kaže da 
nema potomaka i ako nekom ne prenese svoje umećevampiri na ovom području više neće imati dostojnog protivnika. Takođe kaže da je čuo za mene i smatra da bih ja mogao diplomirati kod njega primenjenu vampirologiju.
Dragi dnevniče,
mislio sam, dumao, rezonovao i na kraju zamolio Mrkog Paju da mi da malo vremena, dan, dva, da razmislim pa ću mu javiti... 
I sad još uvek ne mogu da budem pametan šta da radim, da li da spašavam svet, svoju rodnu grudu, svoje sugrađane, komšije i prijatelje...
Da li da pomažem ili gledam svoja posla - koja imam preko glave...
Ne znam šta da radim...

Dragi dnevniče,
da znaš da pričaš znam da bi mi dao najbolji mnogući savet...




недеља, 21. јануар 2018.

ČIKA KEKINA ARHEOLOGIJA




Hiljadu mu vekova pre i posle naše ere, uvek sam se pitao ko zatrpava tolike zidine, ćupove, gradove, arheološka nalazišta, iskopine, ukopine…? 



Zanima me ko zatrpava a naročito me zanima i kako zatrpava toliko toga ako u to vreme nije bilo bagera, rovokopača, ašova, lopata, krampova, kolica…?
I kako da su toliko dugo zakopavali a niko nije iskopavao do skorijih vekova…? 



Ako zanemarimo ove pomenute sitnice, arheologija je veoma bitna nauka u razvoju fizičkih sposobnosti naučnika jer kad pogledamo druge nauke gde se samo sedi za stolom bez fizičke aktivnosti onda vidimo da ova nauka pored duha razvija i telo!
Kao što je poznati nuklearni arheolog Profesor Arkadije rekao: “Ko drugome jamu kopa taj baš ima snage!”.  

   

Razvojem arheologije se razvijamo i fizilčki i celo ljudsko društvo jer toliko je toga zatrpano da ne mogu samo naučnici da sami obave toliko obimna iskopavanje već se mora angažovati i šira društvena zajednica i ljudska populacija. 


Tako zahvaljujući razvoju arheologije ašov je mnogima doneo zdraviji život, a mi svi znamo, kao što je rekao moj predobri i pomalo pošteni deda, da je i “zdravom duhu potrebno zdravo telo, zdrava hrana, zdravo piće…”.




Da bih i ja doprineo razvoju, kako arheologije, tako i boljem fizičko zdravstvenom stanju ljudskog roda, izmislio sam arheološki poluautomatski ašov kojim sa lakoćom rijete po odabranom zemljištu a koja radi po sistemu poluge. 
Vaše je samo da zabodete ašov u odabrani deo zemljišta i laganim pritiskom noge na njen metalni deo i laganim potiskom na drveni kraj držača ašova utičete da se donji metalni deo ašova sam izdiže zahvatajući željeni komad zemljišta. 
Potom se podignuti donji metalni deo ašova izdiže i pod uticajem pritiska na gornji drveni deo okreće automatski ispuštajući iskopani deo zemljišta…



Ponavljanjem ovog postupka u što više navrata sve više pomažete istraživanju a u isto vreme i razvoju kako arheologije kao nauke, tako i razvoju svoga tela.

Da bi se pristupilo istraživačkom radu sa arheološkim poluautomatskim ašovom potrebno je da istraživači prođu jedan period laboratorijske edukacije i upozavanja sa ovim novim arheološkim aparatom. 

U tu svrhu sam oformio laboratoriju na otvorenom na imanju moga strica, gde on između ovih mojih časova edukacije gaji povrće.
Prvi rezultati posle obuke u laboratoriji na otvorenom su odlični. Budući istraživači su stekli snagu, rutinu i nepohodno znanje, dok je i stric zadovoljan (jer je povrće dobro rodilo) a u isto vreme i razvoj arheologije napreduje…
Ne znam da li ste shvatili ovaj sklop dobrobiti ali i ako jeste i ako niste moja laboratorija na otvorenom čeka na sve željne nauke i zdravlja…


субота, 20. јануар 2018.

НАШЕ РЕКЕ



Земљом овом дивном плодном
Насмејаном, благородном
Тихо теку попут сене
Наше реке, наше вене

Са запада Дунав стиже
За њим Сава нешто ниже
Изнад Дрине и Босута
На северу Тиса лута

Кроз планине Тара иде
Ибар очи добро виде
А Мораве две се боре
У које ће оне море

Кроз планине Лим се вије
Док се Тимок вешто крије
А Нишава на истоку
Бежи брзо нашем оку.

Тамиш мирни, наша Дрина
Пуне срце од милина
И Пек драги златоносни
Због свих река смо поносни

Земљом овом дивном плодном
Насмејаном, благородном
Тихо теку попут сене
Наше реке, наше вене



Саша Јовановић



четвртак, 18. јануар 2018.

СРПСКИ КРАЈЕВИ - YOU TUBE



Српски крај је где је срце
Где је моја душа
Српски крај је увек тамо
Где се моје срце слуша

И далеко он је близу
Тај чаробни крај
То је оно дивно место
Мога срца завичај

Од давнина па до данас
То се знало а и знаће
Нема краја без српскога
Нема краја ни без браће

Скупимо се мила браћо
И сестрице још милије
Нек се увек Срби слажу
Нек се српски барјак вије

Морамо се сакупити
Око часног српског крста
Наздравити православљу
Са поносна та три прста

Где год српска фрула свира
Ту мом срцу нема мира
Где се спрпска труба чује
Српско срце моје ту је

Ој крајеви наши српски
Испод лепог плавог свода
Ој крајеви наши српски
Земљо дивна мог народа

Саша Јовановић

ПОСЛУШАЈТЕ!




недеља, 14. јануар 2018.

НЕЋУ ДА СПАВАМ - YOUTUBE - Читајте, слушајте и уживајте




Када сунце сјајно
На починак пође
Месечева светлост
у госте нам дође

И уморне очи
Мени тада сјаје
Зашто овај дан
Вечно нам не траје

Ја нећу да спавам
Једва перем зубе
Мени се не спава
Речи зборим грубе

Остаћу ја будан
Преко целе ноћи
Ја то жарко желим
Сигурно ћу моћи

Ја нећу да спавам
Под јорганом кажем
Остаћу ја будан
Јер никада не лажем

Мени се не спава
Кроз зевање зборим
Са тешким капцима
Једва се ја борим

И док собу моју
Сву покрива тама
Ја у снове тонем
Док ме љуби мама

А пољупци њени
Тако мени годе
Њене нежне руке
У снове ме воде


Саша Јовановић


ПОСЛУШАЈТЕ!