РОДЕ

Нешто шушка на мом крову

препознајем буку ову

Прошла зима, звуци годе

вратиле се наше роде

Па док прође лето вруће,

делићемо пола куће

PONEKAD SANJAM DA MOGU DA LETIM

 

Ponekad sanjam kako ja letim

Zamahnem rukama eto tek tako

I ubrzo ja sam gore na nebu

K’o ptica visoko baš tako lako

Pronađoh oblak mek kao pufna

Da me bar jedan krug poveze

Ne čuje se baš nikakv zvuk

Klize kroz vazduh nebeske čeze

 

Moj svileni oblak plovi k’o dašak

Kroz najplavlje delove plavoga neba

Kao brod na mirnome moru

Dok galebovi lete negde kraj njega

Pogledah ulicu tu ispod mene

I spazih u igri drugare svoje

Spustih se niže da ih obletim

Da vide najbolji letač ko je...

 

Slobodan i lak sam ovde na nebu

Dok sunce sija svom svojom moći

Mislim da letim po ceo dan

I lovim zvezde po letnjoj noći

 

Ali najednom vetar se javi

Oblaci postaše ljutito sivi

Počeše munje i gromovi bučni

Nestade sa neba svaki stvor živi

 

Bilo je lepo dotaći nebo

Al’ sad sam usamljen i loše volje

Gostoprimstvo nebesko nestade brzo

Možda je kući otići bolje

Sakupih ruke i spustih glavu

Pa krenuh dole baš kako treba

I kad noge dodirnuše zemlju

Krenu i kiša gore sa neba

 

Svakako doživljaj divan je bio

Al’ gore samoće je veliko breme

Tamo na nebu što nema kraja

Živeti samotno svoje vreme

 

U snu sam tako svoj leteo let

Gde može svašta san da ti da

U životu stvarnom ostajem ovde

Gde najviše volim da budem ja.

Inspirisano pesmom  Patricije A. Fleming

 

JA ĆU DA ČITAM...

 

Čitaću na brodu

Čitaću na podu

Čitaću sa pčelom

I sa ovcom belom

Čitaću po mraku

Čitaću u džaku

Čitaću sa kravom

I sa pravim lavom

Čitaću u šupi

Čitaću u rupi

Čitaću sa mišem

Čitaću dok dišem

Čitaću kad legnem

I kada se dignem

Čitaću baš svuda

Gde god ja da stignem!

AH, TE DEVOJČICE – Saša Jovanović

 

Ja im nosim torbu

U obraz me ljube

Kako mogu biti

One tako grube

 

Ja im berem cveće

One srce traže

Ako nešto hoćeš

To se odmah kaže

 

Ja joj skidam zvezde

On ljubav kaže

Kako da se čovek

S devojčicom slaže

SVI SPAVAJU – Saša Jovanović

 

Dok usnuli februar

Krcka inje svoje

Zimski hladni dani

Polako se broje

 

Tišina ledena

Našom šumom vlada

Životinje gde su?

Šta li rade sada?

 

Nema ih na snegu

Gde li su nestale

Životinje velike

Životinje male

 

Napolju je hladno

Zimski dani traju

Životinje naše

S prolećem spavaju

 

A kad dođe mart

I sunce zarudi

Pre svih životinja

Proleće se budi

 

 

 

РАСПЕВАНИ МАЧАК

 

Наш шарени мачак

Скакуће по киши

Од кише се расте

Па ће бити виши

 

Док шљапкају барице

Мачак снове снева

Певаће у опери

Јер воли да пева

 

Киша му не смета

Јер кишобран носи

А малко и воде

Добро дође коси

 

 

NEKAD SE ZNAO RED... – Saša Jovanović

 

Nedeljom smo išli na izlet. Naravno kad je bio lep i sunčan dan. Ako je bilo loše vreme onda smo išli kod bake i deke na selo... Mada, kada je bio lep dan i ako smo išli na izlet sa nama su išli baka i deka.

Ne znam gde mi je bilo lepše.... Da li na izletu sa bakom i dekom ili na selu kod bake i deke...

I na izletu i kod bake i deke sve je bilo po propisu.

Deda i tata bi lepo seli, zavalili bi se u neki debeli ’lad a ja bih trčkarao između njih i bake i mame koje su ’redile šta će se jesti.

Deda bi poneo balon vina a tata nešto piva, tek da se nađe. Za mene je bio rezervisan sok od zove ili višanja.

Zamalo da zaboravim... Pre nego što bi legao deda bi obavezno iseckao slaninu, on belu i debelu, da bi nešto imalo da se pregrize dok se ne spremi ostalo.

Pivo bi se ’ladilo u izvoru a deda i tata su pili vino koje je još uvek bilo na podrumskoj temperaturi jer je stiglo zamotano u ćebad.

Uz slaninu i ’lebac od pekara Đoke krenule bi dedine priče...

Deda se za izlet oblačio u „svečanu“ košulju, totalno drugačiju od one svakodnevne, paorske, koju je nosio po dvorištu i njivi.

Kada se toga setim i dan danas mi zamiriše dedina košulja, bela slanina i hleb pekara Đoke...