Данас ми је
рођендан и много му се радујем сваке године.
Ево већ
осми пут се радујем том, за мене, великом и лепом догађају јер тога дана
добијем много поклона и једем слаткиша и колача колико год хоћу и могу. Више
него за Нову годину!
Тог дана
код мене дођу и сви моји најбољи другари из резреда и комшилука.
Дође и сва
могућа и немогућа родбина и комшије.
Дођу и они
који ми нису баш занимљиви а и они који су ми баш досадни.
Тог дана ми
нико и ништа не смета.
Баш волим
свој рођендан!
Чак дође и
онај мој брат од стрица Никола који ми се стално бекељи.
Тада ми не
смета ни онај рођак са села који ме сваки тренутак вуче за уши.
Ако будем
толико растао колико ме он вуче за уши за неколико година ћу моћи стојећи да
видим шта има у олуку на нашој кући.
Долази и
она стрина из Немачке која ме стално штипа за образе.
Тог дана ми
нико од њих не смета!
Једино ми
смета што ме тога дана љубе као никад током године. Не волим да ме љубе а сви
ме љубе, и ко треба и ко не треба. Током године се зна ко ме љуби. Мама ме љуби
кад крећем у школу, кад се вратим из школе, када једем, када не једем, када се
играм, када се не играм, када кренем на спавање и још понекад у току дана....
Често ме и
тата пољуби, онако, успут...
Пољуби ме
током дана и бака али тек када ме ухвати...
Деда ме
пољуби само кад добијем петицу. Ни он није баш нешто љубитељ љубљења.
Ујна ме
пољуби када год дође у госте а та мал', мал' па је код нас. Док не обришем
кармин са којим ме умаже прође више времена него када се суботом купам.
Хајде, то
што ме сви сви љубе на рођендану разумем.
Разумем то
што ме другим данима љубе укућани и родбина јер то је некако из љубави, због
бонтона или обичаја.
Али никако
не разумем зашто ме је на одмору у понедељак пољубила Славица из мог разреда!?
