ZIMSKA LEPOTA

 

Zar nije lepo šetati u proleće

Kad se lišće rađa i pesma ptica kreće

A kada ptice počnu da gube glas

Gledati pčela na cveću oko nas

 

Zar nije lepo kada leto prođe

I opalo lišće pod noge dođe

I sa nama na cipelama krene

Prateći naše korake snene

 

Zar nije lepo kad zima je ovde

A pogledi na drveće mi tako mnogo gode

U kojem veverice zimske snove snuju

I korake moje kroz sneg ne čuju

 

A svaka grančica, ma koliko mala

Obavijena belilom prekrasna je stala

Dočekuje zimu u svoj njenoj moći

Praveći drvo cvetom u toj beloj noći

Praveći drvo lepotom celom

Uvijeno u prekrasnom belom.

 

 

I JA SAM POŽELEO DA DOHVATIM MESEC

 

Kažu mi da je nemoguće dohvatiti mesec...

„Nemoj da maštaš o nemogućem!“

Možda su u pravu, ali što ja ne bih mogao da dohvatim mesec.

Kažu da čuda postoje.

Mada, po meni, dohvatiti mesec i nije neko čudo!

Dohvatiti mesec...

To mi je jedan od ciljeva u životu.

To mi je želja.

To je nešto što mogu.

Gledam u nebo...

Što da ne? Pa nije to tako daleko.

„Evo ga, opet mašta“, čujem kako mi pričaju iza leđa.

I šta da im kažem kada ništa ne shvataju...

Pa, mesec može da dohvati ko god hoće. Samo ako želi...

 

Šta da radim sa onima koji nisu čitali i shvatili Miroslava Miku Antića...

 

Jesi l' čuo da će sutra padati dinari s neba?

- Nisam.

A je l' veruješ da ima ’tica što donosi kolače?

- Ne verujem.

Jesi l' čuo da ima negde gde je stalno leto?

- Nisam.

A jel' veruješ da u radiju žive mali ljudi?

- Ne verujem.

Pa marš onda iz našeg sokaka kad ne umeš da sanjaš.

Da te pokrljam na pola, kao lebac!

Eto!

 

Eh, kada sam ja još dohvatio mesec...

Ali, dohvatiti zvezde – to je već druga priča.

To mi je sledeći izazov!

Ali ni to nije teško...

 

 

Čika Keka

ЗИМСКА БЕЛИНА

 

Зимска белина

Магично сија

А са њоме

Сијам и ја

 

Јако ме стеже

И снажно љуби

Од магије њене

Дах се губи

 

Потом ме пушта

Да около летим

Гледам на бело

Негде да слетим