Kada
sam ja pre mnogo godina bio mali, ne rastom već po godinama u mom komšiluku je
živeo jedan dečak Arkadije koji je voleo da jede slatkiše, pa ih je stalno
tražio od svog oca.
Njegov
otac je bio siromašan čovek, i nije uvek mogao da nabavi slatkiše za svoga sina
Arkadija. Ali mali Arkadije to nije shvatao, i stalno je tražio slatkiše.
Dečakov
otac često je razmišljao kako da zaustavi dete da ne traži tako mnogo slatkiša.
U
to vreme u blizini je živeo jedan mudrac. Dečakovom ocu je sinula ideja.
Odlučio je da povede dečaka tom mudrom čoveku, ne bi li ga on uspeo da nagovori
da prestane stalno da traži slatkiše.
Dečak
Arkadije i njegov otac uputili su se tom mudracu. Kad su stigli do njega, otac
mu reće:
“Dobri
čoveče, da li bi zamolio moga sina da prestane da traži slatkiše koje ja ne
mogu da mu nabavim?”
Kako
je ovaj mudrac i sam voleo slatkiše, nije mu bilo lako. Mislio je kako da
postupi. Na kraju je odlučio da predloži ocu da ponovo dovede sina sledećeg meseca.
Za
to vreme mudrac je potpuno prestao da jede slatkiše. Kad su dečak i njegov
otac, nakon mesec dana, ponovo došli, mudrac reče dečaku:
“Moje
drago dete, hoćeš li prestati da tražiš slatkiše koje ti otac ne može
priuštiti?”
Od
tada, dečak je prestao da traži slatkiše. Dečakov otac upita ovog mudrog
čoveka:
“Zašto
nisi molio moga sina da prestane da traži slatkiše kada smo ti dolazili prošlog
meseca?”
Mudrac
odgovori:
“Kako
da tražim od dečaka da odjednom ostavi slatkiše kada ih i ja sam volim? Pa ipak
tokom prošlog meseca prestao sam da ih jedem.”
Dragi
drugari, lični primer mnogo je snažniji od samih reči. Ako od nekog tražimo da
nešto učini, mi to i sami takođe to moramo činiti. Mi ne trebamo da tražimo od
drugih da čine ono što sami ne činimo.
Pobrini
se da tvoja dela i tvoje reči budu uvek jedno.
Razumemo
se! Zar ne?
