Nekada davno, dok
je tu još bilo Panonsko more, često sam pristajao u Fruškogorsku Luku, penjao se na vrh Fruškogorske Planine na Fruškogorskom
ostrvu, kako bih posetio svog prijatelja Fruškogorskog Mudraca.
Jednom prilikom on
mi reče...
Čika Keko, evo, baš juče je došao
kod mene jedan mladić koji me je izabrao kao svog duhovnog učitelja i rekao mi:
‒ Učitelju, saetovao si mi da u
mislima stalno ponavljam: „Ja želim radost u svome životu!“ Izgovaram tu
rečenicu često svaki dan, a radosti u mome životu niti je bilo niti je ima. I
dalje sam usamljen i nesrećan kao što sam bio i pre. Šta mi je činiti?
Ja sam položio pred mladića predmete koji su mi se našli pri ruci – čašiku, čašu
i sveću i upitao ga:
‒ Reci, koji bi od ovih predmeta hteo da imaš?
– Čašu – odgovori mi mladić.
– Izgovori to sada pet puta – rekoh mu.
– Ja želim čašu. Želim čašu… – ponovi
učenik pet puta. – Eto, vidiš ‒ odvratih mu ‒možeš ponavljati i pet miliona puta na
dan da hoćeš čašu, ali nećeš je imati ako se ne pokreneš i ne uzmeš je. Samo reči nisu dovoljne, pokreni se i preduzmi
nešto!
Нема коментара:
Постави коментар