Dragi dnevniče,
Evo prolaze
novogodišnji praznici a dolaze božićni. Ovi praznici donose puno sreće, veselja
ali i neki zanimljivih situacija.
Svi smo imali
priliku da puno puta vidimo dete koje u prodavnici vrišti sa namerom da mu se
kupi čokolada ili nešto drugo ili treće a što je u tom trenutku bila
najneophodnija detetova želja na svetu.
Oni koji gledaju
scenu imaju svoje pouke kao bi oni to rešili u isto vreme kritikujući roditelje
što nisu lepo vaspitali dete.
Jedno je sigurno,
najgore je onom čije dete vrišti i neće da se smiri ša su roditelji na pragu
sloma živaca.
Za
novogodišnje praznike sam u jednom supermarketu posmatrao dedu koji je
kupovao neophodne namirnice, dok je njegov trogodišnji unuk vrištao prvo za
keksom, zatim za nekim voćem, pa bombonama, sokom, a onda i za čokoladicama...
Videlo se da mu nije lako.
Ali, dok je uzimao neophodne stvari sa rafova
pregledajući popis, stari čovek je potpuno smirenim glasom govorio:
„Polako, Marko, nećemo još dugo. Polako, dečko”, i nastavio s traženjem
namirnica s popisa.
Nakon nekoliko minuta, dete je opet
krenulo da vrišti, a deda je samo rekao:
“U redu je, Marko, još nekoliko minuta i idemo.
Izdrži, dečko”.
Na izlazu iz samoposluge, dete je
počelo izbacivati stvari iz kolica.
Opet sam čuo dedu:
“Marko, opusti se, prijatelju. Nemoj
biti uznemiren. Bićemo kod kuće za nekoliko minuta. Ne uzbuđuj se, Marko.”
Bio sam impresioniran dedinom smirenošću te sam
krenuo za njim na parking, gde je stari čovek pakovao
namirnice u automobil.
Nisam mogao
a da mu
se ne obratim:
“Znate, gospodine, znam da me se ovo
ne tiče, ali stvarno ste bili sjajni! Ne znam kako ste uspeli. Sve
vreme ste zadržali smirenost, i koliko god da je on bio glasan i živcirao vas,
vi ste neprestano smireno govorili da će sve biti u redu. Marko stvarno
ima sreće što ima takvog dedu.”
Deda se nasmešio i rekao:
“Hvala gospodine. Ali vi ste u zabludi. Ja
sam Marko. Mali terorista se zove Steva”, rekao je deda i ostavio me u apsolutnom šoku.
Нема коментара:
Постави коментар