СВИЛЕНЕ БОМБОНЕ – из будуће књиге «ПРИЧЕ МОЈЕ МАМЕ»

Други светски рат је прошао. Послератно време је било време обнове и изградње.  Свако је радио колико је морао а добијао колико се могло добити.

Живот је тако текао и у војвођанским селима...                                                                                                                                                

Моја бака је радила у пољопривредној задрузи и за тај рад је плату добијала у натури. Плата стога није могла стати у новчаник јер је у питању било брашно, шећер, со... 

Из тог разлога деца нису имала привилегију да добију који новчић за испуњење неке жеље.             

Тако је моја мама Вера данима чежњиво гледала у излог локалног бомбонџије који је био претрпан којекавим ђаконијама које су сиромашној деци деловале као бајка. 

Зимски сладоледи, лизалице, бомбоне са гумицом су представљали недостижне снове.

Мајци су очи највише сијале када је гледала свилене бомбоне.

Те свилене бомбоне са својим седефастим изгледом су деловале тако нестварно.

Црвене, зелене, жуте, плаве са исто тако разнобојним шарама, цртицама и тачкицама...

Тада је мала девојчица добила свој велики сан – шарене бомбоне.

Црвене, зелене, жуте снове је сањала док се једном није досетила, понудиће бомбонџији део мамине плате у замену за бомбоне - килограм шећера...                                       

Посао је успешно окончан.

Бомбонџија је дао девојчици кесицу бомбона у замену за килограм шећера.

Али тада је настао проблем, где сакрити бомбоне, где се на миру сладити без гладних погледа четворице браће... 

У малој Вери се по први пут јавило осећање бриге само за себе. По први пут је имала нешто само своје и није хтела то да дели. 

А шта радити са бомбонама? 

База је смештена у један стог кукурузовине који је стајао у углу другог дворишта. Мала Вера је била срећна, скоро као никада до тада. Осећала се богатом, поносном на себе и сигурна у своју базу па је прва отишла на спавање да што пре дочека јутро када ће сама, негде на врх баште, организовати себи гозбу.                                                          

Те ноћи је пала страховита киша која није престајала два дана.

Тако је јако падала да нико због ње није могао да изађе из куће. 

Два дана чежњивог погледа у угао дворишта су трајали као вечност.              

Mама је до краја живота имала ту слику у глави и често причала о сну који се претворио  у мору:

„И сада гледам како се пред мојим очима низ кукурузовину сливају црвена, зелена, жута, плава слатка боја...“

Саша Јовановић