ŠTA JE PRIJATELJSTVO?

MORAŠ NAPRED IĆI

Ne možeš da letiš

Onda  trči snažno

Ne možeš da trčiš

Da šetaš je važno

Ne možeš da šetaš

Neka tad svi vide

Da puzanjem sporim

Još se napred ide.

Šta god ti da radiš

Tako moraš prići

U životu svome

Moraš napred ići...

Saša Jovanović

ŽIVOT NIJE, NEGO SAN

Život nije, nego san

Umetnici tu smo svi

Mi živote svi stvaramo

Da postanu naši sni

Saša Jovanović

ИЗ ДАЉИНЕ НЕШТО СТИЖЕ...

ČIKA KEKA I PRIČA O CRNOM LUKU I CVEĆU

Dragi moji drugari. Da li imate baku i deku? Blago onima koji imaju oboje. Ja sam mnogo voleo moju baku i deku. I oni su voleli mene… 

Voleli su se i oni međusobno.

Ali, ispričaću vam šta se jednom dogodilo…

Baka je znala da deda mnogo voli crni luk. Odlučila je da iza kuće posadi crni luk a da mu ne kaže. Bila je srećna kada pomisli kako će se samo deda iznenaditi kada bude uskoro ugledao mladi luk.

Nešto kasnije, deda je odlučio da prošeta vrtom iza kuće. Začudio se kada je ugledao nezasađen vrt iza kuće.

- Stvarno smo ostarili - zaključio je deda i odmah odlučio da tu posadi cveće. Znao je da baka uživa u njemu i da će obradovati kada ga bude ugledala.

Ono što su odlučili to su i učinili. Baka je posadila crni luk a deda cveće. Narednih dana i jedno i drugo su kradom odlazili u vrt i čuvali svoju leju.

Baba je "plevila" sve što nije bilo luk a deda sve što nije izgledalo kao cveće...

Naravno, nije teško pogoditi šta je ostalo. Ostala je prazna leja...

A zašto vam sve ovo pričam? 

Pa zato da vidite da je komunikacija I razgovor među ljudima neophodna za zajednički život i razumevanje.

Ona obogaćuje ljude, čini ih srećnijim, veselijim i pomaže da se sve lakše i lepše u životu prebrodi ako je komunikacija dobra.

Razumemo se! Zar ne?

https://www.youtube.com/watch?v=z13I7ZlKozs

ČIKA KEKA I DOBRO PONAŠANJE

Kada sam nekada davno plovio svetskim morima imao sam priliku da srećem neobične zemlje i neobične ljude. U tim zemljama sam viđao neobične stvari, predele, biljke, 

životinje... 

Neobični ljudi su mi pričali neobične priče za koje sam ja potom uviđao da su te priče sasvim obične i normalne...

Jednom kada sam plovio Neobičnim Morem odlučima da svartim u Nedođiju i posetim svog drugara Petra Pana. Petar Pan je uvek bio pun neobičnih i zanimljivih priča. Ovom prilikom mi je ispričao poučnu priču o životu bodljikavog praseta.

„Čika Keko, da li ti zanš da kad je hladno, bodljikavo prase traži drugu bodljikavu prasad da leže zajedno, da se zbiju, jer im je tako toplije. Da nemaju bodlje, to bi bilo lako.
Ali, bodljikava prasad imaju duge i oštre bodlje. Kad se zbiju u gomilu, bodu jedno drugo.
To nije dobro.

A nije dobro ni kada im je hladno. Zato se bodljikava prasad dugo muče dok ne nađu neko zgodno rastojanje da budu jedno uz drugo, a da se ne bodu.

To rastojanje zove se lepo ponašanje....“

Malo sam se zamislio i reako Patar Panu:

„U pravu si dragi Petre... To je lepo ponašanje: da ja ne povredim tebe, da ti ne povrediš mene... Da pomognemo jedno drugom da i meni i tebi bude dobro.“

„Razumemo se! Zar ne?“, reče mi Petar Pan i odledi da poseti Vendi a ja sam se češkajući po glavi vratio na brod jedva čekajući priliku da nekom ispričam ovu priču.

I mi se razumemo! Zar ne?

https://www.youtube.com/watch?v=qXXh-LdjwR8

ČIKA KEKA I DEČAK KOJI JE VOLEO SLATKIŠE

Kada sam ja pre mnogo godina bio mali, ne rastom već po godinama u mom komšiluku je živeo jedan dečak Arkadije koji je voleo da jede slatkiše, pa ih je stalno tražio od svog oca.

Njegov otac je bio siromašan čovek, i nije uvek mogao da nabavi slatkiše za svoga sina Arkadija. Ali mali Arkadije to nije shvatao, i stalno je tražio slatkiše.

Dečakov otac često je razmišljao kako da zaustavi dete da ne traži tako mnogo slatkiša.

U to vreme u blizini je živeo jedan mudrac. Dečakovom ocu je sinula ideja. Odlučio je da povede dečaka tom mudrom čoveku, ne bi li ga on uspeo da nagovori da prestane stalno da traži slatkiše.

Dečak Arkadije i njegov otac uputili su se tom mudracu. Kad su stigli do njega, otac mu reće:

“Dobri čoveče, da li bi zamolio moga sina da prestane da traži slatkiše koje ja ne mogu da mu nabavim?”

Kako je ovaj mudrac i sam voleo slatkiše, nije mu bilo lako. Mislio je kako da postupi. Na kraju je odlučio da predloži ocu da ponovo dovede sina sledećeg meseca.

Za to vreme mudrac je potpuno prestao da jede slatkiše. Kad su dečak i njegov otac, nakon mesec dana, ponovo došli, mudrac reče dečaku:

“Moje drago dete, hoćeš li prestati da tražiš slatkiše koje ti otac ne može priuštiti?”

Od tada, dečak je prestao da traži slatkiše. Dečakov otac upita ovog mudrog čoveka:

“Zašto nisi molio moga sina da prestane da traži slatkiše kada smo ti dolazili prošlog meseca?”

Mudrac odgovori:

“Kako da tražim od dečaka da odjednom ostavi slatkiše kada ih i ja sam volim? Pa ipak tokom prošlog meseca prestao sam da ih jedem.”

Dragi drugari, lični primer mnogo je snažniji od samih reči. Ako od nekog tražimo da nešto učini, mi to i sami takođe to moramo činiti. Mi ne trebamo da tražimo od drugih da čine ono što sami ne činimo.

Pobrini se da tvoja dela i tvoje reči budu uvek jedno.

Razumemo se! Zar ne?

https://www.youtube.com/watch?v=Njk1dmWkddo